ЗЛАТО
ЗЛАТО,хемијски елемент, сјајан, светложути метал којем се у духовној култури и митолошким представама различитих народа приписују посебна својства. Оно је ознака вредности, свераширени симбол не само материјалног благостања већ и духовне хармоније, непропадљивости и вечности. Као предмету и симболу вечите људске жудње, неретко му се придаје суштински значај, у смислу симбола божанског и врховног духовног принципа.
У свечовечанским оквирима з. заузима особено место, потврђујући у различитим традицијама комуникацијски квалитет и својство веома важног културног показатеља.
Древне епохе сведоче о људској потреби да се чувају, обликују и сакривају вредни и ретки предмети и материјали, а најпре златни. Својом светлошћу и сјајем, з. је човека упућивало и асоцирало на недосегнути смисао. У општим оквирима посматрано, његова основна симболика повезана је са светлошћу и сунцем. По неким тумачењима, з. је у митолошким садржајима, чији су израз и српске представе, синонимно са дневним сунцем које је, након заласка, ноћу отишло у земљу и „умрло“ или се преобразило, након чега се формирао овај елемент. Са становишта одговарајућих идејних матрица, з. се може посматрати управо као важан део митолошког сценарија везаног за „преображавање сунца“, које у ствари не умире засвагда већ пролази кроз иницијацију, доживљавајући ново рађање. У наведеном смислу, прототипско з. је истоветно подземном сунцу.
У српској традицији и представама з. је присутно у низу појавних облика, како у прошлости тако и данас, уз велики број пратећих митолошких садржаја. Ови садржаји разгранавају се у низ праваца, уз велики број и комбиновање древних и новонасталих митолошких представа. Најчешће је део представа о закопаном благу, које су присутне код разних народа, а код Срба веома заступљене. Оне се наслањају на реално богатство средњовековних српских држава, али и римско-византијског наслеђа, као и на особености народног менталитета. Раширене у свим деловима српског етничког простора, најбројније и најсложеније су на подручју истока данашње Србије. Међу њима главно место заузима трагање за з., јер је оно најрепрезентативнији и најчешћи, идеалтипски облик закопаног блага.
Према забележеним предањима и казивањима о натприродном као важном елементу трагања за з, до њега се најчешће долази уз помоћ митског биља (расковник), или уз савладавање чувара – бића са натприродним својствима (змај, вила, змија итд.). На месту где се налази з. појављују се разна привиђења. Многа казивања помињу и крвну жртву, коју је потребно принети да би се дошло до закопаног блага.
Приликом трагања за з. неопходно је придржавати се одређених правила. Међу њима је правило да „не треба са сваким ићи у потрагу“, као и да се „тај посао ради озбиљно и ћути се док се ради“; трагач за златом „треба да буде окупан и да не мисли на зло“, а „злато треба братски поделити“ итд. По једном казивању, када се крене у трагање за з. носе се свећа, бели пешкир и литар природног црног вина. Чест мотив је и „горење злата“, јер се верује да се тамо где има з. показује пламен. Обично се сматра да з. има највише на међама, као и да се до разоткривања места где се оно налази може доћи у сновима. Сматра се и да постоје одређена места (нпр. „три магазе Цара Костадина“) на којима се сасвим поуздано налази з., али се до њих може доћи само у посебним (временским и др.) околностима. Често су простори на којима се сматра да се налази з. „нечиста места“, односно незаузета или напуштена места која никоме не припадају, па су везивана за подручје натприродног. Исто се односи и на ноћно време, када су по правилу потраге вршене. Наведена места су најчешће, по казивањима, била обележена разноврсним симболима (риба или нека друга животиња, дрво, кантар и разни други знаци). До з. се долазило уз помоћ посебних мапа (нпр. „мапе Поп Маринка“), које су чуване тако да буду недоступне непосвећенима.
И поред привлачне спољашњости, з. за којим се трага обично се сматра за проклето, зато што је припадало неком другом и јер је до његовог сакривања углавном долазило услед невоље, а најпре због тога што је повезивано са подземним, хтонским светом. Сакривено з. се, као „опасно и проклето“, може користити само у посебним случајевима. По забележеном казивању, једна породица имала је з., али „кад узму од тог з., увек мора да им се деси нешто“. Сматра се да з. не сме да се дира уколико се налази на неком „црквеном месту“, односно на месту које је посвећено. Оно може бити и „отровано“ или повезано са неком клетвом. Иако је однос према з. наглашено двозначан („човек не зна како да поступи и шта да ради у вези с тиме“), трагачи за з. овој страсти посвећују велики део времена и активности. И поред крајње неизвесног исхода, трагачи – у својим казивањима и промишљањима – з. посредно претварају и у суштински симбол и смисао, а њихов систем идеја и представа веома је слојевит.
Како непосредно показују етнографска теренска истраживања, у савременим условима митологија злата, односно специфични садржаји повезани са трагањем за з., представља једну од присутнијих митских целина код Срба. У наведеном смислу з. се посматра не само као материјални већ и као духовни објекат и циљ, чије задобијање представља решавање најважнијих људских потреба, односно одговор на суштинске запитаности и остварење личних (али и колективних) стремљења. З. је у тој мери присутно у колективној и индивидуалној свести становништва источне Србије, да га поједини аутори посматрају и истичу као саставни део његових етнопсихолошких образаца и праслика. С друге стране, бројни трагачи за з. (називани и „златари“) постојано причињавају штету археолошким локалитетима и материјалном наслеђу.
У српским народним бајкама з. је важан мотив, често садржан већ у наслову (Златна јабука и девет пауница, Златоруни ован, Златан коњ, Златокоси јунак у прасећој кожи, До Златног Расуденца, Златна тица, Златна лађа, Златни синови и несрећна царица итд.).
У српској традицији з. има улогу вишедимензионалног појма који се – у складу са различитим појавним облицима и значењима – може тумачити и у претхришћанском и у хришћанском кључу. У православном хришћанству, које се налази у темељима српског идентитета, има наглашену симболику. На иконама, поред осталог, представља израз небеског светла и свега највреднијег. Као што је з. израз сунца и светлости, тако икона упућује на светост, односно сакрални свет. Саобразно изједначавању са сунчевом светлошћу, з. је и један од симбола Исуса Христа, као и истока. Са овим се у хришћанству повезује и симболика царства, која досеже до представе о Христу као месијанском цару. Њему одговара управо з., у смислу симбола царског достојанства. Путир се обично прави од сребра или злата – као најскупоценијих метала који поседују и одговарајућу узвишену симболичку вредност – услед страхопоштовања према великој тајни светог причешћа.
Међу облицима представа о з. које су етнолози и други сакупљачи народне грађе сусретали у 19. и 20. веку код Срба, наилази се на сасвим различите слојеве, од веома древних до оних који представљају изузетно витални део наше митотворачке савремености са традицијским предзнаком. Отуда су и српске представе о з. део једне врсте савремене лабораторије, у склопу које постојано настају нови, веома сложени митолошки облици, образовани по узору на своје древне прототипове, али и независно од њих. Услед тога је улога з. приметна и у контексту сагледавања путева и начина уобличавања српске традиције и идентитета, пре свега у вези с њиховим религијским видовима и значењима.
Литература: Ивица Тодоровић, Значење злата – специфични семантички простори митологије злата у српској народној традицији – некад и данас, Тематски зборник Традиција – фолклор – идентитет, уредници Гордана Благојевић, Ивица Тодоровић, Институт Академије – Високе школе СПЦ за уметности и консервацију, Сремски Карловци, 2010; Ивица Тодоровић, Митско злато – прилог проучавању митологије трагања за златом на примеру грађе из сврљишке области,Братство X, Београд, 2006; Живка Ромелић, Легенде о злату, Етно-културолошки зборник V, Сврљиг, 1999; Т. А. Агапкина, Злато, у: Словенска митологија – енциклопедијски речник, Zepter Book World, Београд, 2001; С. С. Аверинцев, Золото в системе символов ранневизантийской культуры, Византия, Южные Славяне и Древная Русь. Западная Европа, Наука, Москва, 1973; Јевгениј Трубецкој, Истина у бојама, Логос, Београд, 2005; J. Chevalier, A. Gheerbrant, Rječnik simbola, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1983; Милош Тимотијевић, Злато четника и партизана – деконструкција једног мита, Службени гласник, Београд, 2018; Zoja Karanović, Zakopano blago – život i priča, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1989; Dobrila Bratić, Gluvo doba, Plato, Beograd, 1993; Jasna Mijailović, U potrazi za zakopanim blagom, Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru 5/6, 1987/1990; Љубинко Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Просвета Ниш, Балканолошки институт САНУ, Ниш, 1996; Веселин Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Сабрана дела из српске религије и митологије, књ. 5, Београд, 1994; Vladimir Prop, Historijski korijeni bajki, Svjetlost, Sarajevo, 1990; Љиљана Стошић, Мали речник црквених појмова, Ars Libri, Бесједа, Београд – Бањалука, Београд, 2001; Душан Јовановић, Злато и бакар источне Србије, едиција Флогистон, књ. 2, Српско друштво за историју науке, Археолошки институт САНУ, Београд, 2001; Д. М., И. Т., Злато, у: Енциклопедија српског народа, Завод за уџбенике, Београд, 2008; П. Ж. П., Благо, закопано, у: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ, Интерпринт, Београд, 1998.
Ивица Тодоровић
