СЕНТАНДРЕЈА
Сентандреја је једно од најсевернијих насеља Срба у Аустроугарској, град који је дуго био важан српски духовни, културни и национални центар. Налази се у данашњој Мађарској, двадесетак километара северозападно од Будимпеште, на десној обали једног од рукаваца Дунава.
Област Сентандреје настањена је још у праисторији. У римско доба овде је било насеље Ulcisia Castra (‘Вучија тврђава’). У средњем веку место је имало карактер вароши и било је у власништву различитих римокатоличких црквених установа и световних поседника. Име се први пут помиње jош у XII веку, а настало је према заштитнику, светом Андреју (Андрији), коме је била посвећена најстарија месна римокатоличка жупна црква. Од турског освајања Будима у XVI веку па до ослобођења од Турака крајем следећег века број становника Сентандреје често jе варирао, да би крајем XVII века у ослободилачким борбама Сентандреја готово потпуно опустела.
Новија историја Сентандреје почиње Великом сеобом Срба 1690. године, коју је предводио патријарх Арсеније III Чарнојевић. Срби су се селили у Угарску ослоњени најпре на привилегије добијене од цара Леополда I, а касније и на вечити уговор са царицом Маријом Терезијом и права потврђивана од других аустријских владара. Са њима је дошао и мањи број припадника других православних и неправославних народа и етничких група (Јермени, Албанаци, Цинцари, Бугари, Грци, Власи и Далматинци) који су бежали пред најездом Отоманске империје. Претпоставља се да се тада у Сентандреји настанило око шест хиљада људи.
Након Велике сеобе Арсеније Чарнојевић и његова пратња задржали су се у Сентандреји, одакле је патријарх управљао духовним и световним пословима. Године 1796. поново је успостављена Будимска епархија, чије је седиште било у Сентандреји, где се и данас налази. У временима после Велике сеобе Сентандреја постаје духовни и културни центар Срба у Угарској. У то време је, према данашњим сазнањима, подигнуто осам српских цркава. Све цркве биле су од дрвене грађе, осим Саборне (Београдске или „Патријархове“), настале поправком и освећењем старије камене православне цркве из XVII века, која је била опустела. У некима од њих су се чувале мошти српских светитеља које су са собом доносили калуђери из манастира у старој постојбини. Тако су се у брвнари светог Луке на дунавској обали чувале мошти кнеза Лазара, донесене из манастира Раванице. Данас је то место обележено крстом, а трг носи име српског кнеза. Уз брвнару светог Луке формирала се монашка заједница, у којој су живели монаси из спаљеног манастира Рача (крај Дрине). Ту су се преписивале богослужбене књиге, а на челу заједнице стајао је „општи духовник“ Кипријан Рачанин. Његов најзнаменитији ђак био је Гаврил Стефановић Венцлови, јеромонах, беседник, илуминатор и писац, чије je стваралаштво наговестило нова времена у српској књижевности.
Подаци показују да се одмах након досељења уз сентандрејске цркве почела изводити школска настава у „тривијалним школама“. Досељеници су, као и у већим местима старе постојбине, били распоређени по махалама.
После Сеобе Сентандреја добија српско обележје и креће се путем друштвеног и економског успона који траје до краја XVIII века. Према подацима државних пописа из XVIII века, у Сентандреији је 1720. године било двеста четрдесет домова, од чега деведесет одсто православних. Године 1769. било је петсто шест српских домаћинстава, а 1786. скоро хиљаду.
Део оних који су се настанили били су богати и способни трговци и занатлије, који су са собом доносили капитал. У новој постојбини се под повољним околностима брзо формирао грађански сталеж, који је веома успешно привређивао и стицао материјална добра. Захваљујући добром географском положају и другим повољним околностима Сентандреја је брзо расла и временом се развила у важан трговачки и занатски центар. Сентандрејци су се у XVIII веку интензивно бавили виноградарством и винарством. Њихово црно вино било је познато и преко граница и извозило се у друге земље. Трговина је била веома развијена, а превоз робе добро организован. Бројне занатлије биле су удружене у еснафе, а најбогатији грађани имали су вредне поседе.
Поред друштвеног и економског успона Сентандреја у XVIII веку доживљава и велики културни напредак. Од разрушеног и опустелог средњовековног насеља постаје средњоевропска барокна варош. Ангажују се врсни стручњаци и мајстори да пројектују, подижу и опремају црквене и световне објекте у духу барокне уметности и њених каснијих одјека. Овде је настао и свој врхунац доживео српски барок. О томе сведочи седам сентандрејских цркава, крстови, зграда српске школе и некадашње препарандије, као и бројне куће, које се ређају на главном тргу и у његовој околини, а које су биле у поседу угледних сентандрејских породица.
У нади да ће се брзо вратити у постојбину Срби су након Сеобе градили једноставније куће и цркве од дрвета. Када су постали свесни да повратак у завичај неће бити брз или да га уопште неће бити, почели су да подижу и грађевине од трајнијих материјала. У храмовима, подигнутим средином и у другој половини XVIII века, византијски стил у архитектури, а претежно и у сликарству, преведен је у барокни. Тада подигнути храмови и данас постоје. То су Саборна или Београдска црква, освештана 1764. године, посвећена Успењу пресвете Богородице, Благовештанска црква, завршена 1754. године, Пожаревачка, освећена 1763. године, посвећена светом архангелу Михаилу, Преображенска из 1746. године, Оповачка, подигнута 1746. године, посвећена св. Николи, Ћипровачка, из 1753. године, посвећена светим апостолима Петру и Павлу, и Збешка из 1738. године, посвећена Силаску Светог Духа. Неки детаљи на зградама ових храмова су права ремек-дела тадашње архитектуре. Већина цркава подигнута је на местима ранијих брвнара. Три цркве су током XX века уступљене иновернима (Збешка, Оповачка и Ћипровачка црква). На главном тргу је „Содружество купеческоје“ 1763. године подигло крст од мермера, који има естетске одлике барокне уметности. То је један од десетак данас познатих крстова који су током XVII и XIX века постављени на разним местима у Сентандреји. Крајем XVIII века уз Благовештенску цркву у класицистичком стилу изграђена је импозантна зграда српске школе и препарандије. Препарандија је почела да ради 1812. године, али је већ после четири године пресељена у Сомбор. У препарандији су радили најквалификованији наставници тога времена. У згради је, поред основне, једно време радила и средња школа.
У првим деценијама XVIII века у Сентандреју су настањени Словаци и Немци, уз бројне Србе и малобројније мештане Мађаре. Иако се њен развој кроз XVIII век може посматрати као економска, политичка и културна симбиоза различитих народа, Срби су тада чинили већину и били најутицајнији. Ово потврђује и чињеница да су у то време општинске књиге претежно вођене на српском језику. У првој половини века тај идиом био је ближи народном језику, а у другој је то био славеносрпски језички израз. Управљање местом са вишеконфесионалним и мултиетничким становништвом није текло без конфликата. Управа насеља је настојала да се нагоди са власничком породицом Зичи и да стекне што већу самосталност у тадашњем феудалном амбијенту. Средином века Сентандреја је добила статус вароши.
У првим деценијама XIX века, као и раније, природне катастрофе, епидемије и поплаве погађале су варош и уништавале стечена материјална добра. Због декадентних појава у српском друштву, као и због расељавања и постепене асимилације, број српског становништва се полако смањивао, а током читавог века већину у вароши чинили су несрпски становници, Немци, Мађари и Словаци. Крајем века филоксера је уништила винограде, што је довело до великог осиромашења једног броја Сентандрејаца.
У другој половини XIX века варош Сентандреја је проглашена за град. Последњи биров вароши и први градоначелник града (који је на челу био више деценија) био је Евген Думча, цинцарског порекла и српског идентитета, пореклом из Коморана. Био је образован и изузетно способан пословни човек, који је на економском, финансијском и социјалном плану много учинио за Сентандреју. У његово време развија се привреда, почиње индустријализација, напредују воћарство и сточарство, а 1888. године Сентандреја је возом повезана са Будимпештом. Водио је мудру политику у мултинационалној Сентандреји и помагао је сиротињу без обзира на верску и етничку припадност. Био је председник Српске црквене општине у граду, а помагао је и српске црквене општине у другим местима Угарске. По њему је још за време његовог живота названа једна сентандрејска улица.
За другу половину XIX века било је карактеристично оснивање разних друштава. Тако је за све грађане отворена ,,Касина”, у којој су заинтересовани могли да читају српске новине. Почетком XX века основано је српско друштво „Јавор”, у оквиру којег је радила читаоница и неговало се православно хорско појање.
Од почетка XX века Мађари постају већинско становништво у Сентандреји. У том периоду, услед природне и насилне асимилације, расељавања и старења популације, српско становништво се осипа. Процес је убрзан оптацијама после Првог светског рата, када су се бројни Сентандрејци иселили у новоосновану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Овоме је индиректно допринела и чињеница да је средином века укинута српска православна основна школа у Сентандреји, а зграда школе и некадашње препарандије подржављена и претворена у музеј.
Током претходна три века многи Срби Сентандрејци постали су истакнути посленици у духовном и културном животу свога народа. Сентандреја је дала високе интелектуалце, епископе, калуђере, официре, високе чиновнике, књижевнике, професоре, добротворе. Један од најпознатијих Сентандрејаца био је Јаков Јаша Игњатовић (1822 – 1889), књижевник и политичар. Он је био једини српски књижевник из Угарске изабран за дописног члана Српске академије наука. Игњатовић се сматра једним од зачетника српског реалистичког романа, а његово најпознатије дело је роман Вечити младожења.
Данас, у првој деценији XXI века, у Сентандреји живи седамдесетак Срба. У граду постоје четири српске православне цркве. У центру се налази седиште Епархије будимске са епископским двором, службеним просторијама и музејем. Положај Сентандреје, њен амбијент из XVIII века и њена околина привлаче многобројне заинтересоване. Тако су и сликари чести гости града, а неки од њих, међу њима и знаменити мађарски сликари са врхунским уметничким остварењима, заувек су се настанили овде, па је Сентандреја постала и „град сликара“. Због своје сликовитости и добрих комуникационих веза са Будимпештом, овај град је данас и популарна туристичка дестинација. Близу града налази се етнографски музеј на отвореном и извор Стара вода, где се по предању одмарао патријарх Арсеније Чарнојевић.
Године 1964. основана је Српска црквено-научна и уметничка збирка као музејска установа Епархије будимске. Објекти у којима су били смештени музеј и службене просторије Епархије су ревитализовани под покровитељством мађарских и српских власти поводом тристоте годишњице Велике сеобе. Збирка се састоји из три дела, музејског, који чини осамсто десет богослужбених предмета, портрета, фотографија и других драгоцености, библиотеке, са преко тридесет хиљада јединица, које обухватају и тзв. археографски фонд, који чине рукописи и ретке штампане књиге, међу којима је и Ловрански кодекс из XIII века. Архивски део обухвата грађу о сеобама и духовним центрима, Српском Ковину, Пешти, Будиму и др. Сентандрејска збирка садржи само део српског уметничког блага у Мађарској, док се остатак налази у око четрдесет српских цркава широм те земље.
Литература: Федора Бикар, Сентандреја у огледалу прошлости, Нови Сад − Будимпешта: Српска самоуправа, 2003; Динко Давидов, Дејан Медаковић, Сентандреја, Београд: Југословенска ревија, 1982; Динко Давидов, Сентандреја: српске повеснице, Београд – Нови Сад: САНУ − Прометеј, 2011; Klára Dóka, „Szentendre története írásos emlékekben“, Pest megyei múzeumi füzetek XVIII, Szentendre,1981; Енциклопедија српског народа, Београд: Завод за уџбенике, 2008; Sándor Soproni, „Szentendre a rómaiak korában“, Szentendrei füzetek II-III, Szentendre, 1987.
Милеса Стефановић-Бановић
