СМЕХ
Иако је својствен човеку и најчешће изражава позитивне емоције и стања радости и задовољства, смех нема увек исту фунцију. Она зависи од историјског контекста и друштвених околности. Најчешће се говори о три опште теорије смеха. Прва група, која се наставља на Хобсову традицију, смата да смех настаје из осећаја супериорности. Други приступ, који се први пут јавља код Херберта Спенсера, заснива се на теорији олакшања и објашњава смех као опуштање сабијене енергије. Најпознатија верзија ове теорије је она коју је дефинисао Фројд у књизи Шала и њен однос према несвесном из 1905. године. Трећа је теорија инконгруенције и може се трасирати од Канта, Шопенхауера и Кјеркегора до Бергсона, а следи идеју да је смех (могућа) последица неостварених или различито испуњених очекивања. Поред ових општих теорија које се баве спонтаним смехом, постоје и оне које се фокусирају на ритуални смех.
Литература: Henri Bergson, O smijehu, Sarajevo: Veselin Malseša, 1958; Sigmund Freud, Jokes and Their Relation to the Unconscious, London: Vintage, 2001; Vladimir Prop, Problemi komike i smeha, Novi Sad: Dnevnik, 1984; Lada Stevanović, Laughing at the Funeral: Gender and Anthropology in Greek Funerary Rite, Beograd: Etnografski institut, 2009.
Лада Стевановић
