СВЕКРВИНО ОРО
Свекрвино оро, тј. коло које почиње свекрва, представља најсвечанији тренутак свадбе са израженим ритуалним, симболичким елементима.
У југоисточној Србији означава почетак свадбеног весеља. Оро поведе свекрва и закружи три пута од места са ког је пошла. Када заврши један круг, баца на присутне коцке шећера, бомбоне, новчиће, босиљак из сита. Тиме се младенцима на симболичан начин жели срећа, новац, плодност и сл. Свекрвино оро је женска игра. У њему играју и остале свекрве, етрве и старије жене из младожењиног рода. Када се заврши играње, свекрва предаје сито девојчици, а од ње узима кондирче и свакој жени из ора даје да из њега пије. Оне јој честитају и до краја свадбе називају је свекрвом. После тога оро се шири, у њега улазе старејко, свекар и остали сватови. Пошто се играње заврши, сватови крећу по невесту.
Даница и Љубица Јанковић су половином XX века у околини Гњилана забележиле нешто сложеније извођење. Прво оро је свекрва сама играла, обилазећи три круга, а онда су се у њега могли хватати и остали. Следило је друго (друго по оро), које је могла водити свекрва или нека друга жена, ако се свекрва уморила. Играње се завршавало трећим ором (треће по оро) и после тога се кретало по невесту.
Овом приликом свекрва је посебно обучена, њен костим личи на младин, што је издваја и симболизује њен нови статус.
Данас се ово оро изводи у неким областима југоисточне Србије. Поведе га свекрва, играју присутни који то желе, а музичка пратња је савремена.
Литература: Оливера Васић, „Остаци игара везаних за обреде у околини Бујановца“, Гласник Етнографског музеја 43, 1979; Сања Златановић, Свадба – прича о идентитету, Београд: Етнографски институт САНУ, 2003; Даница и Љубица Јанковић, Народне игре VI, Београд: Просвета.
Оливера Васић, Нина Аксић
