САХРАНА
Сахрана обухвата чување, одлагање мртвог тела у гроб, испраћај покојника праћен одређеном врстом ритуалног понашања.
Кроз читаву историју цивилизације сахрањивање мртвих је било незамисливо без оваквог или онаквог религијског ритуала. Током XX века, а посебно током његове друге половине, појавиле су се и друге могућности, које за прокламовани циљ имају „индивидуализацију“ и „персонализацију“ погребног обреда. Тако је отворена могућност да се евентуално атеистичко или агностичко опредељење покојника и његове породице испољи и у чину сахрањивања. У земљама западне Европе погребне фирме већ увелико у понуди имају и процедуре које могу да задовоље овакве захтеве, а које, у суштини, представљају врсту секуларизованих погребних ритуала.
Извори и малобројне теолошке студије посвећене питању развојa заупокојених служби недвосмислено указују да се током првих векова хришћанства погреб чланова хришћанских заједница обављао у склопу литургије. Оваква пракса говори о схватању литургије као централне службе у животу заједнице. У оквиру ње су вршени и други обреди иницијације (крштење и венчање), те је на тај начин сакрализован читав живот хришћана, који је, кроз припадање Цркви, постајао непрестано саображавање и служење Богу. Савршавањем евхаристије поводом погреба потврђивано је јединство живих и мртвих, те јединство овог и оног света. Иако је и начелно време литургије схватано као свето време, као отварање врата Небеског царства, присуство тела покојника на служби додатно је појачавало осећај безвремености и посвећености свих учесника у овом обреду. Правило 83. Шестог васељенског сабора (680. године) чак понавља правила изречена на Сабору у Картагени (419. године) да се не сме давати причешће мртвим телима, што сведочи да је било и оваквих, екстремних заноса верника. Осим што је сугерисао правац посмртног путовања, овај литургијски испраћај је погребу давао печат обреда заједнице. Касније сахрана постаје чин приватног карактера.
У српској традиционалној култури сахрана је представљала религијски ритуал пар екселанс. У њему су били помешани елементи паганске и црквене/хришћанске религиозности. Сам погреб био је део читавог комплекса обреда и обичаја који је Д. Бандић назвао посмртним умирањем. Отпочињао је паљењем свеће над постељом преминулог, а завршавао се након годину дана, обележавањем годишњице смрти, често подизањем споменика на гробу новог покојника. Након тога покојник је бивао „придружен“ прецима, својеврсној заједници мртвих чланова породице, чији се гробови посећују о задушницама, тј. о данима посвећеним свим мртвима.
Етнолошка литература обилује описима посмртних ритуала из различитих крајева Србије. Основни елементи идеалтипског обрасца могу се наћи у готово свим локалним срединама. Након паљења самртне свеће и објаве смрти (гласним кукањем или личним позивањем комшија и рођака), у кућу покојника долазе сви који желе да се од њега опросте. Покојник је пре тога окупан, обучен у раније припремљено одело и изложен у некој већој просторији у кући. Он се налази на столу, у отвореном сандуку, руку скрштених преко груди. У готово свим селима руке и брада умрлог се везују неком врпцом да би се избегло опуштање беживотног тела. У неким селима Доње Јасенице верује се да иста особа треба и да веже и да одвеже ту врпцу. Често се испод одра ставља лавор са водом, док се у неким селима у ту воду стављају и одређени предмети, на пример срп, који указује на остатке веровања о могућим негативним и опасниим активностима покојникове душе. Данашњи житељи села сматрају да се посуда са водом ставља испод мртваца да би упијала лоше мирисе, а обичај стављања предмета у воду не умеју да објасне. У неким крајевима обичај је да се у кући у којој је неко умро покрију сва огледала и површине које хватају одраз, да се случајно не би десило да се покојникова душа ухвати и остане у кући. Пази се да у просторију у којој лежи мртвац не уђе нека животиња, а посебно се води рачуна да мртво тело не прескочи мачка. Комшије, пријатељи и сродници опраштају се од покојника поклоном и/или целивом, седе око њега, разговарају, тугују, али и духовито евоцирају успомене којима се успоставља својеврсна емотивна равнотежа међу присутнима.
Сама сахрана отпочиње доласком свештеника и опелом. У дворишту испред куће формира се погребна поворка на чијем челу су они који носе крст и кољиво. Правило је да се ковчег износи из куће тако да прво излазе ноге покојника. Верује се да се на тај начин спречава могућност да покојник види пут до куће и да се у неком абератном стању у њу врати. Сваки повратак могао би се сматрати аберацијом, па је готово сваки сегмент посмртног ритуала усмерен ка утврђивању и потврђивању границе између овог и оног света. На путу до гробља поворка се зауставља на неколико места, обично на раскрсницама или прелазима преко реке, потока, и другим местима која у народној религији фигурирају као гранична, важна, мистична и света. У неким селима покојник се уноси у цркву где се обавља опело за упокојене. Опело се обавља и на самом гробљу, ковчег се прелива вином, а најраспрострањенији је обичај да сви присутни баце по грумен земље на ковчег пре него што он буде потпуно закопан. Обичај је био да се на самом гробу кука, што су углавном радиле жене. Данас се овај обичај спроводи само у случају смрти млађе особе.
Ожалошћена породица увек настоји да се одужи свима који су јој помогли да организује погреб, као и онима који су дошли да испрате покојника на последње путовање. Радницима који су копали раку, као и свима који су помагали око спремања хране и послуживања гостију, поклањају се пешкири или кошуље. Сви присутни на сахрани позвани су за трпезу, која се поставља у покојниковој кући и која представља ритуал реагрегације, односно повратак у „нормалан“ живот читаве заједнице. У неким ситуацијама, углавном у новије време, храна се подели на гробљу, тако да на ручак одлазе само најближи сродници и пријатељи.
Дан након сахране породица сама излази на гробље. Овај „интимни“ излазак се понавља и седам дана након сахране. Најважнијом временском тачком у овом ритуалном календару сматра се обележавање четрдесет дана од смрти, када се практично понавља сценарио изведен на сам дан сахране, овога пута без покојника. Сви који су присуствовали сахрани излазе на гробље, и уз присуство свештеника који служи парастос коначно испраћају покојника на онај свет. Верује се, наиме, да душа мртвог човека борави међу живима до тог дана, када бива изведена на Страшни суд, на коме се одлучује да ли ће отићи у рај или у пакао. Православна црква учи да живи својим молитвама могу утицати на исход ове одлуке, док у народу преовладава уверење да је покојник својим делима за живота већ показао опредељење за једну или другу могућност. Након помена у кући покојника поново се организује велика трпеза, на коју су позвани сви који су били на гробљу. Обележавање полугодишњице и годишице смрти одиграва се у смањеном кругу.
Познато је да је за време владавине комунизма дошло до смањења броја црквених обреда крштења, венчања, па и опела. Ипак, подаци из Шумадијске епархије указују да је у периоду 1948–1998. године најмање опао број опојаних у цркви, док се број венчаних и крштених драстично смањио. Смањено учешће цркве у овом „последњем чину“ било је посебно очигледно у градовима, нарочито у Београду. Овде је, упркос противљењима Српске православне цркве, 1964. године почео са радом први крематоријум у Србији, али је број кремација током првих деценија био врло мали. Интересовање за кремирање посмртних остатака почело је да расте након осамдесетих година, али је истовремено почео да расте и број црквених испраћаја на градским гробљима. Ово је упућивало на два повезана, на први поглед контрадикторна процеса, који су се одвијали у Србији крајем XX века. Један је процес ревитализације друштвене улоге религије и цркве, а други процес секуларизације друштва, али и његовог односа према религији, који се практично надовезао на претходно прокламоване и успостављене атеистичке трендове.
Сахрана је у градским условима подразумевала редукцију ритуала, и бирократизацију и професионализацију послова око покојника. На вест о смрти у кући покојника је, као и у селима, почињало својеврсно бдење, у овом случају без присуства самог покојника, чије је тело у некој од преграда градске мртвачнице чекао дан сахране. Чин сахране отпочињао је у капели гробља. Гробљанским протоколом је предвиђено да сви учесници погреба за пола сата прођу у мимоходу око затвореног ковчега. Пријатељи, комшије и сродници поклоном, додиром, целивом или кратком станком одају покојнику последњу почаст. У истој капели се, по евентуалној жељи породице, врши и опело и држе се посмртни говори. Уколико се ради о испраћају за кремацију, завршава се тако што ковчег, постављен на катафалку, уз звуке изабране музичке композиције, почиње полако да се спушта у замишљене одаје крематоријума, које се не налазе испод сале за испраћај на кремацију. Присутни тада напуштају салу. Зависно од животног стила и схватања породице преминулог, послужују се житом и ракијом на самом гробљу, одлазе у оближњу кафану на скромније послужење или ручак, или се једноставно растају. Полагању кремираних остатака, које се дешава након двадесетак дана, по правилу присуствује далеко мањи број људи.
Уколико је реч о класичној сахрани, након обављеног чина сахрањивања ожалошћена породица приређује ручак у кући или, што је у новије време постало правило, у оближњем ресторану. Специфичности градске сахране у односу на сеоску односе се још и на чешће присуство оркестра који прати поворку до гробног места и на масовнију употребу венаца, мада се ова пракса све више јавља и у сеоским срединама.
Изласке на гробље након сахране житељи града и градске породице углавном не доживљавају као ритуалну обавезу. Однос према покојнику, његовом гробу и гробљу уопште, овде је у великој мери индивидуализован и рефлектује специфичне породичне стилове, религијска и идеолошка убеђења и изборе. Код становника града често се може наићи и на потпуно незаинтересован однос према покојниковим земним остацима, али и на веома специфичне видове неприлагођености на губитак, као и на страхове од губитка успомена или њиховог евоцирања.
Литература: Dušan Bandić, Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko, Beograd: Biblioteka XX vek, 1990; Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Београд: Нолит, 1991; Tony Walter, „Secularization“, Death and Bereavement Across Cultures, London: Routledge, 1996; Elena Velkovska, „Funeral Rites according to the Byzantine Liturgical Sources“, Dumbarton Oaks Papers 55, 2002; Слободан Зечевић, Култ мртвих код Срба, Београд: Етнографски музеј, 1982; Шематизам Епархије шумадијске, Крагујевац: Епархијски управни одбор Српске православне епархије шумадијске, 2000; Никодим Милаш, Правила православне цркве са тумачењима 1−2, Београд – Шибеник: ФинеГраф − Истина, 2004; Ненад Милошевић, „Евхаристијски карактер заупокојених служби“ (http://www.verujem. org/teologija/zaupokojne.htm, приступљено 11. 07. 2013.); Aleksandra Pavićević, „Cremation as an Urban Phenomenon of the New Age“, Ethnologia Balkanica 10, 2006; Александра Павићевић, Време (без)смрти. Представе о смрти у Србији 19–21. века, Београд: Етнографски институт САНУ, 2011.
Александра Павићевић
