СРБИ У МАЂАРСКОЈ
СРБИ У МАЂАРСКОЈ#, законом призната национална мањина у суседној држави. Постојање данашње заједнице последица је историјских околности, односно дуготрајних миграција Срба са Балкана у Подунавље. Досељавање српског становништва на ову територију може се пратити још од средњег века, а од 15. в. подстакла су га турска освајања. Печат том процесу дала је Велика сеоба (1690), предвођена патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, као једна од последица Великог рата (1683–1699). Срби који су се доселили у Великој сеоби добили су од хабсбуршког цара Леополда I привилегије које су постале основа њиховог аутономног положаја. Ови досељеници су се на територији данашње Мађарске расејали по селима, али и по градовима, у којима су током 18. в. успели да се уздигну на друштвеној лествици и да створе специфичну културу. Срби у Хабсбуршкој монархији формирали су у то време најважније центре српског културног живота, и били су творци српске нововековне културе и утемељивачи грађанског начина живота. У тим оквирима, Срби у данашњој Мађарској играли су истакнуту улогу. Током 19. в. међутим, у овој заједници отпочињу постепено процеси депопулације, као последица ниског наталитета, повратне сеобе и процеса асимилације.
Пред Први светски рат, на територији данашње Мађарске, број Срба се према различитим изворима кретао 22.000–27.000. Стварањем нових држава и повлачењем тријанонских граница после рата, становницима српске припадности у Мађарској дата је могућност да оптирају за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. После исељавања током треће деценије 20. в., на територији Мађарске остало је нешто више од 7.000 Срба. Њихов број се од тада до краја 20. в. полако смањује. Данас се најчешће процењује на око 5.000.
Између два рата асимилациони притисци, који су били изражени још крајем 19. в., јачају, оснажени реваншизмом због губитка територија, док је у периоду социјализма положај мањина у функцији владајуће партије и идеологије. У периоду после 1948. са увођењем једнопартијског система национална равноправност је била декларативна, али је суштински укинута аутономија мањинских установа. Социјалистички концепт модернизације који је подразумевао форсирану индустријализацију и урбанизацију и обавезну, често насилну колективизацију земље, уносио је нагле промене „одозго“ које су реметиле до тада уходане обрасце друштвеног живота. За припаднике јужнословенске мањине (која се у периоду социјализма сматрала јединственом) посебно тешке биле су године 1948–1956, услед конфликта тадашње Југославије и земаља совјетског блока. Угледни људи – припадници српске и других јужнословенских мањина су прогањани, затварани или депортовани у логоре. Од почетка шездесетих година ситуација се постепено поправља, али вишедеценијски период социјализма ишао је у великој мери на руку процесима асимилације.
Крајем 20. в., распад до тада заједничке матичне земље доводи и до разлаза Јужних Словена у Мађарској као јединствене мањине, па Срби у различите процесе друштвених и политичких промена које доноси време постсоцијализма, улазе као (поново) самостална заједница. Староседелачка популација у једној мери се механички увећава миграцијама из бивше Југославије. Срби у Мађарској данас углавном живе у насељима уз Дунав, до Сентандреје, и уз границу Мађарске са Србијом, Хрватском и Румунијом. Насеља са српским живљем данас има четрдесетак, а најзначајнија су Будимпешта, Батања, Ловра, Помаз, Калаз, Деска, Бата, Чип, Сантово, Сегедин, Сентандреја.
Срби у Мађарској имају статус националне мањине, а права су им, као и осталим таквим групама, гарантована на основу закона донетог 1993, а изнова формулисаног 2011. год. Закон омогућава формирање локалних, као и централне самоуправе оваквих заједница. На основу тога, током 1994. основане су локалне, а почетком 1995. год. и централна Самоуправа Срба у Мађарској (ССМ). У областима које се тичу образовања, културе и информисања, самоуправе имају одговарајућа права и могу да формирају своје установе. Представници мањина од 2014. учествују у раду Парламента, али без права гласа.
Континуитет постојања и функционисања институција битно утиче на одржавање етничког идентитета једне групе. У случају српске мањине у Мађарској, институције су постојале у прошлости, далеко пре доношења оваквог закона. Најстарија и историјски најважнија је Српска православнa црквa, односно, Будимска епархија. Епархија има три протопрезвитерата: Будимски, Мохачки и Сегедински, односно 37 парохија. Седиште јој је у Сентандреји.
Српска заједница остварује право на школовање на матерњем језику. У прошлости је школство било под окриљем цркве (систем српских православних верописповедних школа), a после рата je подржављено. Поједине установе су радиле заједно са хрватском, па и румунском мањином. Од 1993, раздвајањем дотадашње Српско-хрватске гимназије, поново се осамостаљује. Данас се у Будимпешти настава у Образовном центру Никола Тесла (забавиште, основна школа и гимназија) одвија на српском, док је у основним школама у Батањи, Ловри и Десци двојезична. У школама у Чанаду, Сиригу и Бати, и забавишту у Чипу, српски као матерњи језик је изборни предмет. Године 2018. почела је са радом и основна школа у Сегедину. Од 2010. ССМ постепено преузима ове установе, на основу закона и уз државно финансирање.
Право на информисање на матерњем језику остварује се кроз медије, попут Српских недељних новина (1991–2009. год. Српске народне новине), получасовне емисије Српски екран у оквиру Мађарске државне телевизије, дневне двочасовне радио емисије на таласима Радио Печуја, али без самосталне српске редакције. На интернету је 2017. ССМ покренула дневни информативни портал Варош, са ТВ и радио програмима.
У насељима где још има српског живља постоје и клубови, библиотеке, као и културно-уметничка друштва, нпр. Банат из Деске, Табан из Будимпеште, или Опанци из Помаза. Оснивани су и културни центри у Будимпешти и Десци, са разноврсним делокругом на пољу културе. Почетком деведесетих година, основано је и Српско позориште у Мађарској.
Године 2009. ССМ је формирала Српски институт у Будимпешти, установу која има циљ да осмишљава, спроводи и подстиче научна истраживања везана за Србе у Мађарској.
На одржавање идентитета групе и на њену позитивну самоперцепцију и перцепцију од стране других, повољно утиче њено богато културно наслеђе. О дуготрајном историјском присуству Срба у Мађарској сведочи данас преко 40 цркава, као и световне грађевине, попут Текелијанума, урбане целине, пре свега Сентандреја, култна места, заветни крстови, гробља... Српски црквени музеј у Сентандреји представља највећу музејску збирку која се односи на културу Срба ван граница Србије. Споменици, спомен-плоче и имена улица у многим насељима подсећају на историјске личности и догађаје. Савремени Срби у Мађарској су и ствараоци, нарочито на пољу књижевности и позоришне уметности, а тај рад, осим у самој заједници, наилази на позитивну рецепцију и у матичној земљи.
Извори:
Самоуправа Срба у Мађарској https://www.szerb.hu/?lang=sr
Српска православна епархија будимска https://www.serbdiocese.hu/
Српски институт Будимпешта https://srpskiinstitut.hu/
Српско забавиште, основна школа, гимназија, колегијум и библиотека Никола Тесла https://www.nikola-tesla.hu/
Српско позориште у Мађарској https://srpskopozoriste.hu/pozoriste/
Литература: Давидов, Динко. 1990. Споменици Будимске епархиjе. Просвета – Републички завод за заштиту споменика културе – Балканолошки институт САНУ, Београд – Матица српска, Нови Сад; Чобељић, Никола и др (ур.). 1998. Друштвене науке о Србима у Мађарској. Научни скупови 101, Одељење друштвених наука 22. САНУ, Београд – Самоуправа Срба у Мађарској, Будимпешта; Ластић, Петар. 2014. „О положају Срба у Мађарској“. Теме, часопис за друштвену теорију и праксу 28 (2): 805–830; Ластић, Пера, Младена Прелић (ур.). 2013. Етнологија Срба у Мађарској: стање и перспективе. Зборник радова СИ, Зборник ЕИ САНУ 29. Етнографски институт САНУ, Београд – Српски институт Будимпешта; Прелић, Младена. 2008. (Н)и овде (н)и тамо : етнички идентит Срба у Мађарској на крају XX века, Посебна издања ЕИ САНУ 64. Етнографски институт САНУ, Београд.
Младена Прелић
