САЛИВАЊЕ СТРАВЕ
САЛИВАЊЕ СТРАВЕ (саливање страха) традицијска етно-медицинска односно обредно-магијска пракса, присутна како у руралним тако и урбаним заједницама Србије и у другим балканским друштвима. По народном веровању, ова пракса је, кроз препознавање и отклањање узрока, усмерена ка превазилажењу страха и разних форми емотивних и менталних тегоба попут несанице, депресије или анксиозности. Специфичност обреда је и у томе што га по правилу изводе жене.
Структура ритуала варира, али најчешће подразумева следеће радње:
Покривање „пацијента“ црвеним прекривачем (платном или чаршавом). Особа мора бити прекривена преко главе, руку и ногу. Симболичка сепарација „пацијента“ од спољњег света, а тиме и „урокљивих очију“ (урок) и злих сила, уједно представља заштиту од врелог олова.
Следи топљење олова у шпорету (обично у кутлачи). Олово, по правилу, може бити „живи метак“, односно пројектил који је испаљен у рату или борби, а који се може наћи у околини села. Уколико то није могуће, оно се купује у радњи.
Практикант (врачара), држећи лавор над главом, стомаком те коленима (ногама) „пацијента“, излива истопљено олово у воду. Истовремено мрмља магијску формулу (бајалицу) усмерену ка пожељном дејству ритуала. У зависности од варијанте ритуала, ова радња се понавља три, шест или девет пута („три пута три“), по принципу: глава, стомак, ноге. Исто толико пута се и олово топи и салива у посуду са водом и сваки пут тумачи облик који формира, на основу чега практикант износи мишљење о узроку проблема односно поставља дијагнозу.
По правилу, након с.с. и постављања дијагнозе вода из лавора се просипа иза куће, у простор живине, јарак или на саму границу дворишта. Верује се да је вода нечиста па је и простор предвиђен за њено проливање нечист. У одређеним случајевима, врачара препоручује да особа којој је извршено с.с. отпије гутљај воде у којој се облик олова формирао.
Пошто је ритуал завршен а узрок проблема означен, олово се предаје „пацијенту“. Сугерише му се да га се отараси, обично бацањем у поток или реку да га однесе текућа вода односећи негативну енергију, зле силе и уроке везане за овај предмет. Након бацања олова, особа окреће леђа и одлази у смеру супротном од тока реке (отуд и изрека стра' низ воду, ја уз воду), чиме је означен завршетак ритуала.
Пракса с.с. обједињује знање и моћ. Практикант мора познавати структуру ритуала и поседовати моћ која се наслеђује (најчешће по женској линији) усменим преношењем, а огледа се у бајању, односно, магијској формули коју практикант мрмља током извођења ритуала. Формула се строго чува јер се верује да откривање тајних речи може узроковати губитак моћи или чак смрт оног који салива. Ритуал преношења моћи може подразумевати праксу попут „крађе очију пужа“, у ком случају особа на коју се преноси моћ неколико пута пужу нежно „уштине очи“. Моћ и знање се по правилу преносе са старије на млађу особу, обично потомка. Након преноса моћи преносилац губи, док друга особа овладава моћима које кроз праксе одржава, развија и чува, да би их касније пренела на наредну генерацију. Постоји и веровање да уколико женска особа, ноћ након што је присуствовала с.с., усни како она обавља ову праксу, може постати практикант/врачара.
Оно што праксу чини етно-медицинском или руралним психотерапеутским феноменом, јесте чињеница да „пацијенти“, по правилу, настоје да дефинишу и превазиђу несвесне или подсвесне узроке страхова, несанице, облике депресије или анксиозности, које не могу да рационализују ослањајући се на терминологију овостраног или физичког. „Пацијенти“ не долазе нужно због сопствених тегоба. Проблеми укућана, најчешће деце, такође су разлог због ког се салива страва, с тим што је формално „пацијент“ дете, али се „лечи“ односно умирује (и) родитељ.
Будући да жене које саливају страву често истичу како је то што раде „дар од бога“ или „од старине“ а у служби бога и православља, услуга се не наплаћује директно. Подразумева се, али није обавезно, индиректна компензација кроз дарове. Поред материјалног аспекта вредновања, врачара овладава и социјалним капиталом будући да услуге које пружа повољно утичу на њен статус у заједници.
Варијације етно-медицинских пракси попут с.с. подразумевају дијагностиковање и благотворно деловање („лечење“) на ментално или физичко здравље особе. Није реткост да поред с.с., практикант намешта вратић, пупак или подиже желудац „пацијента“. Иако је различито вреднована, ова традиција јесте прихваћена; многи житељи села, чак и млађе генерације, имају искуство учешћа у с.с. (као „пацијенти“). Са друге стране, као и многи практиканти етно-медицинских пракси, особе које саливају страву исказују став о вредновању традицијских знања, у границама у којим оне могу помоћи, али и свест да се особе у тежем менталном или физичком стању морају упутити у град, односно, код лекара.
Литература: Borić, Emir G. 2021. „Tradicija salivanja strave u centralnoj Bosni - antropološki pristup.“ Baština (55): 435–454. Gravel, Pierre, Bettez. 1995. The Malevolent Eye: An Essay on The Evil Eye, Fertility and the Concept of Mana. New York: Peter Lang; Данић, Јован; Цвијетић, Михаило. 1895. Душевне болести у Србији. Београд: Државна штампарија краљевине Србије; Ђорђевић, Сања. 2011. „Приче о успешним излечењима – оквири говорног жанра.“ У Жива реч – Зборник у част проф. др Наде Милошевић-Ђорђевић, ур. Детелић Мирјана, Самарџија Снежана. Београд: Балканолошки институт САНУ; Ђорђевић, Тихомир. 1932. Зле очи у веровању Јужних Словена. Српски етнографски зборник, књ. LIII. Београд: Српска краљевска академија; Катић, Реља 1958. Медицина код Срба у средњем веку. Београд: Српска академија наука; Раденковић, Љубинко. 1996. Народна бајања код Јужних Словена. Београд: Балканолошки институт САНУ; Раденковић, Љубинко. 2001. „Гатање.“ У Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World; Радуловић, Александар, 2020. „Саливање страве као специфичан начин магијског лијечења.“ У Млади и србистика 2 - зборник радова, ур., Јовановић Александар. Београд: Завод за унапређивање образовања и васпитања; Радуловић, Лидија. 2007. Окултизам овде и сада – магија, религија и помодни култови у Београду. Београд: Етнолошка библиотека; Тројановић, Сима. 1990. Ватра у обичајима и животу српског народа. Београд: Просвета; Филиповић, Миленко. 1948. Живот и обичаји народни у Височкој нахији. Београд: Научна књига; Фрејзер, Џејмс. Џорџ. 2003. Златна грана. Београд: Иван Нишевић; Чајкановић, Веселин. 1973. Мит и религија у Срба. Београд: Српска књижевна задруга.
Данило Трбојевић
