МИГРАНТ
МИГРАНТ, особа која је променила место боравка и која се перципира као измештена, страна простору и заједници у коју је дошла. Ова концептуализација се заснива на гледишту да је друштвена припадност везана за неки простор на такав начин да повезаност наставља да одређује особу чак и по напуштању првобитног простора. Значења термина м. варирају кроз историју и у односу на контекст употребе, при чему различита значења и дискурси утичу једни на друге: колоквијални и формално-правни дискурс о м. су испреплетани. У неким контекстима и друштвеним ситуацијама може да има релативно неутрално значење. Назив се може односити и на лица која врше унутрашње, сезонске радне, дневне и друге миграције. У савременом контексту и интензивираним миграцијским кретањима широм света присутна је радикализација дискурса и значења, те све већанетрпељивост према Другом, расизам и неразумевање мигрантских ситуација. У доминатним интерпретацијама нашег времена, израз м. је укорењен у методолошком национализму – схватању да су националне државе природно стање ствари и призма кроз коју се мора посматрати свет. Из тог угла, м. је особа која је из једне државе прешла у другу и у њој борави. Међутим, нису сви који се селе из једне државе у другу перципирани или означени као м. Од пресудне важности је однос земље из које се одлази и оне у коју се долази. У савременом контексту м. је једна од најпрепознатљивијих категорија (културног) расизма. Однос према држави порекла м. одређује однос државног апарата и друштва према њима. На тај начин су индивидуе перципиране као неформални емисари друштва, културе, политичких одлука појединаца и структура државе из које долазе. М. престаје да буде конкретна особа и постаје део колективитета. Осим као представник земље из које долази, остаје стран зајединици и простору у који је дошао и као део масе свих оних који пореклом не припадају учитаном нексусу заједница-простор.
У називу м. присутна је идентитетска есенцијализација. „Мигрант“ није само национална мета-категорија, већ је испресецана етничким, родним, расним, класним и религијским категоријама идентитета, као и категоријама правног статуса и начина кретања. Те идентитетске категорије су основа различитих формалних и неформалних типологија м. као: страни радник, економски мигрант, присилно расељен, „илегални“ м., емигрант (исељеник), имигрант (досељеник), високообразовани м., небразовани м., висококвалификован, невалификован, самац, малолетник без пратње, породица, „добар“и „лош“м. Све ове идентитетске категорије могу да условљавају начин интеракције м. са границама у формално-правном смислу (који пасош имају, да ли им је потребна виза, и која врста визе, колико могу да остану у некој земљи, да ли могу да раде, да ли ће бити предмет посебних контрола због боје коже или веросиповести, тј. тзв. расног профилисања, да ли ће добити заштиту државе), али и интеракције са друштвом. На пример, немачки држављанин који живи и ради у Србији неће бити означен као м. без обзира на то да ли је прекорачио дозвољено време боравка, док ће ирански држављанин који је у поступку за азил и који се налази у прихватном центру бити м. Слично томе, руски држављани који живе и раде у Србији нису мигранти, већ Руси. Иако оружани конфликти постоје у многим деловима света, само држављани Украјине добијају по убрзаној и олакшаној процедури формални статус избеглице/особе са привременом заштитом, док други најчешће остају м.
Све типологизације м. су нормативне: иако изгледају као да описују неко објективно стање ствари (да је особа у земљи која није држава њеног држављанства) и/или неку карактеристику (нпр. разлог одласка, као код опозиције присилни-економски м.), оне се заснивају на подразумеваним премисама методолошког национализма и идеји судбинског и нераскидивог нексуса заједница-простор у којој само актуализовано кретање преко граница не мора да игра значајну улогу, већ алудирају на читав спектар идентитетских категорија. Тако изрази попут „особе мигрантског порекла“или „мигранти друге генерације“ наглашавају трансгенерацијско неприпадање и нормализовани методолошки национализам и перпетуирају културни расизам. Оне учитавају карактеристике и вреднују особе у зависности од категорије у коју су сврстане, па је боље „имати“ неке м. у односу на неке друге.
Високи Комесаријат УН за избеглице (УНХЦР) м. дефинише као супротност избеглицама; као људе који бирају да оду не зато што су изложени претњи од прогона или смрти, већ да би побољшали свој живот. Ова категоризација има реалне последице на њихов живот и могућност останка у заједници и на простору у који су дошли. Србија је интегрисала дефиницију избеглице из Женевске конвенције о статусу избеглица 1951. у свој Закон о азилу 2007. У стварности, ове бинарне категорије су флуидне и једна особа може бити идентификована као избеглица у једној а као м. у другој ситуацији. У административној пракси, особа се сматра м. док не успе да докаже да је избеглица. Иако формално-правни оквир у Србији не препознаје категорију м., они су предмет секуритарних пракси које настоје да спрече њихов долазак, останак и кретање, и са њима се поступа као са неким ко је опасан по државу и друштво. О м. се говори у контексту националне безбедности, криминалитета, тероризма, оптерећења административног апарата и система заштите, здравствених ризика итд. За спречавање њиховог кретања усвајају се стратегије, доносе одлуке о апропријацији земљишта за изградњу ограда, спроводе међународне полицијске акције, отварају кампови за њихово затварање, осмишљавају тзв. механизми репатријације тј. прогона. У колоквијалном дискурсу у савременој Србији, м. има пежоративно значење, односи се на мушкарца тамније пути, пореклом из азијских и афричких земаља, за кога се претпоставља да је муслиман са „различитом културом“ и да је у земљу ушао и у њој борави илегално. О м. се на овај начин говори у оквиру наратива о њиховој претпостављој злонамерности, потенцијалу да промене постојећу етничку и верску структуру, злоупотребе постојећи систем социjалне заштите, униште изворе прихода домаћем становништву и на тe начинe преотму простор – м. фигурира као опасни Други.
У српској етнологији и антропологији су етно-национална припадност и место боравка обично основ за дефинисање популације на којој ће се радити истраживање. При томе је највише резултата везано за истраживање тзв. наших исељеника, тј. особа пореклом из Србије које живе у иностранству. На популацији дефинисаној као мигрантска, уз анализу ширег друштвеног контекста, истражују се теме попут идентитета, културних пракси, политичких ставова и сл. Новија истраживања обрађују проблеме попут трансформација граничних режима и стварање зона пригушења кретања (као што је Балкан у односу на ЕУ), динамика које утичу на кретање и положај м. из земаља Глобалног југа, као и повратне миграције националних мањина.
Литература: Antonijević, Dragana, Ana Banić Grubišić i Marija Krstić. 2011. Gastarbajteri – iz svog ugla. Kazivanja o životu i socio-ekonomskom položaju gastarbajtera. Etnoantropološki problemi 6 (4): 983–1011; Antonijević, Dragana. 2013. Stranac ovde, stranac tamo. Antropološko istraživanje kulturnog identiteta gastarbajtera. Beograd: Srpski genealoški centar; Brujić, Marija. 2018. Kulturne predstave o Evropskoj uniji i evrointegracijama Srbije među pripadnicima srpske dijaspore u Gracu. Beograd: Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Dosije studio; Jovanović, Teodora i Marta Stojić Mitrović. 2023. Zona. U: Marijana Hameršak, Iva Pleše, Tea Škokić (ur.) Balkanska ruta. Pojmovnik europskog režima iregulariziranih migracija na periferiji EU, 269–281. Sandorf. Zagreb; Nail, Thomas. 2015. The Figure of the Migrant. Stanford, California: Stanford University Press; Scheel, Stephan, and Martina Tazzioli. 2022. “Who is a Migrant? Abandoning the Nation-state Point of View in the Study of Migration.” Migration Politics 1(1): 1–23; Stojić Mitrović, Marta. 2020. Izbeglice (refugees), azilanti (asylum seekers) and ilegalni migranti (illegal migrants) in administrative and public discourse in Serbia: an overview of concepts in a diachronic perspective. Narodna umjetnost: 57(2), 147–167; Blagojević Gordana. 2015. Povratak u Srbiju: životne priče remigranata iz SAD od početka 21. veka do danas. Glasnik Etnografskog instituta SANU: 58 (3): 609–622. Blagojević, Gordana. Srbi u Kaliforniji. Obredno-religijska praksa i etnicitet vernika srpskih pravoslavnih parohija u Kaliforniji. Posebna izdanja Etnografskog institua SANU. Knjiga 54. Etnografski institut SANU; Zlatanović, Sanja i Juraj Marušiak. 2021. Između dve domovine: aktuelna migracija vojvođanskih Slovaka u Slovačku. Anali Ogranka SANU u Novom Sadu 16: 60–70; Lukić-Krstanović, Miroslava.1992. Srbi u Kanadi – život i simboli identiteta. Posebna izdanja Etnografskog instituta SANU. Knjiga 36. Etnografski institut SANU; Mirjana Pavlović, Srbi u Čikagu: problemi etničkog identiteta. Posebna izdanja 32. EI SANU 1990; Rašić, Miloš. 2022. Zamišlјena domovina: klubovi, identitet i integracija srpskih gastarbajtera u Beču. Posebna izdanja Etnografskog institua SANU. Knjiga 99. Etnografski institut SANU.
Марта Стојић Митровић и Теодора Јовановић
