МЕДИЦИНСКИ ПЛУРАЛИЗАМ
МЕДИЦИНСКИ ПЛУРАЛИЗАМ, постојање различитих медицинских традиција унутар једног свеобухватног медицинског система, карактеристичан је за комплексна друштва. Концепт медицинског система се односи на све идеје и праксе које у једној заједници постоје у погледу болести, здравља и лечења. Целокупни медицински систем једног комплексног друштва обухвата подсистеме који су у кооперативном или компетитивном односу, а који су најчешће подељени на професионални, традиционални и популарни сектор. Професионални сектор подразумева знања и праксе који су у домену званичне, научно засноване медицине, у савременом добу – биомедицине. Традиционални сектор се односи на народну медицину која обухвата магијско-религијски приступ (бајања, молитве) и емпиријски приступ (траварство, намештање костију). Популарни сектор представља сферу у којој појединци доносе одлуке и изборе у лечењу, често након консултовања у оквиру професионалног и традиционалног сектора. Популарни сектор указује на дејственост (agency) појединца у процесу лечења и противречи виђењу о његовој пасивној позицији у односу на медицинске стручњаке. То уједно значи да функционисање целокупног медицинског система није систематично и јединствено, будући да је и начин доношења одлука појединаца везаних за лечење често непредвидив, компликован и одликује се импровизацијом у ситуацији суочавања са болешћу. Стога је и сам појам плурализма критикован као сувише крут да би описао оно што се заправо дешава у поменутим ситуацијама. Уместо њега је предложен појам синкретизма, по коме су у пракси различите медицинске традиције током лечења помешане и упоредо коришћене.
М.п. је уско повезан са процесом друштвене стратификације којим се формирају комплексна друштва. Стога он није савремена појава, већ се јавља у периодима постојања раних цивилизација и царстава у којима је тадашњи званични академски медицински приступ био превасходно доступан друштвеним елитама, док је традиционална медицина била намењена нижим друштвеним слојевима. Тако су у средњовековној Србији тзв. научну медицину, засновану на наслеђу Хипократа и Галена, практиковали лекари који су се школовали у тадашњим западњачким медицинским школама, а који су живели и радили у Србији лечећи првенствено властелу. Њихова пракса није била на располагању ширем друштву које се ослањало на традиционална знања и искуства у лечењу. Према томе, корени м.п. се првенствено налазе у класно раслојеним друштвима, у којима обрасци м.п. често одражавају хијерархијске класне, расне, етничке и родне односе.
У савременим медицинским системима, научно утемељена биомедицина заузима доминантни статус у односу на традиционалне и алтернативне медицинске праксе. Такав статус је обезбеђен путем закона који ограничавају или забрањују другачије, научно неверификоване, облике лечења. Ипак, упркос антагонистичком односу, биомедицински и традиционални приступи се у пракси преплићу. У циљу различитих друштвених интереса повремено долази до уступака у односу на одређене медицинске приступе који се налазе ван оквира званичне медицине. Владе некада подржавају традиционалне исцелитеље да би се делимично растеретио професионални сектор у случају недовољног броја лекара. Постоји претпоставка да у урбаном окружењу практиковање традиционалне медицине умањује трауму акултурације и прилагођавања досељеника из руралних средина. Средином 2023. г., Светска здравствена организација је организовала први глобални самит у циљу разматрања доприноса које традиционалне медицинске праксе могу дати у решавању савремених здравствених питања и начина на које се оне могу интегрисати у модерну медицину. У домаћем контексту, Закон о здравственој заштити регулише услове за практиковање тзв. комплементарне медицине у здравственим установама, у коју су између осталих сврстани приступи попут акупунктуре, хомеопатије и кинеске традиционалне медицине.
Алтернативни и традиционални приступи лечењу су раније имали и субверзивни карактер који се код нижих друштвених слојева, етничких и родних група огледао у супротстављању хегемонији владајућих класа оличеној у биомедицини. Повезаност владајуће класе са биомедицином је настала почетком 20. в. када је дошло до успостављања нове медицинске парадигме захваљујући постављању теорије клица. Тада се устоличује биомедицина, тј. медицина заснована на принципима природних наука, пре свега биологије и биохемије. Овакав приступ је уједно у фокус поставио патогене као узрочнике обољења, што је друштвеним елитама омогућило занемаривање сложених структурних ефеката на здравље попут лоших животних или радних услова. У западним капиталистичким друштвима приступ медицинском образовању су углавном имали припадници виших класа, тако да су лекарске редове дуго попуњавали претежно бели, богати мушкарци. Овакве структурне баријере су учиниле да алтернативне праксе лечења, попут остеопатије, хиропрактике или натуропатије, постану средство друштвене мобилности за оне из нижих друштвених слојева. У савременом добу када је фокус са колектива премештен на појединца, званични здравствени систем и биомедицина су неретко критиковани као неосетљиви на индивидуалне потребе и специфичности пацијената. Тако данас на популарности посебно добијају алтернативни облици лечења и неге у којима је тежиште на емпатији, потребама и посебностима појединаца, а који су опет претежно доступни вишим друштвеним слојевима. Стога је у савременим проучавањима м.п. посебан фокус стављен на начине на које различити односи моћи обликују овај друштвени феномен.
Литература: Ember, Carol R. & Melvin Ember, ed. 2004. The Encyclopedia of Medical Anthropology: Health and Illness in the World’s Cultures. New York: Kluwer Academic/Plenum Publishers; Кatić, Relja V. 2008. „Pregled istorijskog razvoja srpske srednjovekovne naučne medicine.“ Zdravstvena zaštita: časopis za socijalnu medicinu i društveno-ekonomske odnose u zdravstvu 37 (2): 21–26; Zakon o zdravstvenoj zaštiti (,,Službeni glasnik RS“, broj 25/19);
WHO Traditional Medicine Global Summit; https://www.who.int/initiatives/who-global-centre-for-traditional-medicine/traditional-medicine-global-summit (pristupljeno: 25. 11. 2023).
Весна Трифуновић
