МАЈКА
Мајка (мати, мале, мама, нана, нена, бика, дада, дајка) је назив за женског родитеља. За мајку су везани интересантни обичаји и најљепша, прегнантна осјећања српског народа.
У домену хомеопатичке и симпатичке магије постојао је низ радњи и забрана за бремениту жену и породиљу, тј. будућу и новонасталу мајку. Изводио се и низ сујевјерних радњи везаних за сам порођај, да би био што лакши, а пород здравији. Жене су се на овим просторима некада порађале стојећи/клечећи како би дијете одмах по доласку на свијет дошло у додир са тлом. Тако је чином рађања мајка новорођенче повјеравала прво земљи као општој мајци, хранитељки и неговатељици. Земља као прамајка свега тада преноси на дијете дио своје снаге. Овај архаични поступак води поријекло из древног култа Велике Мајке/Мајке Земље, и о њему постоји неколико етиолошких прича са прехришћанским елементима и наносима христијанизације. Христијанизацијом је у народним вјеровањима ову богињу замијенила Богородица као заштитница новорођенчади, породиља и материнства. Након порођаја дијете и мајка су се ритуално купали, јер је сматрано да су обоје нечисти до четрдесет дана. Овај обред се назива молитвење и обухвата читав низ ритуалних радњи, које су претходиле онима које су везане за прво дојење. Завршни ритуал очишћења, христијанизован чином молитве у цркви, имао је за циљ реинтеграцију мајке у друштво, баш као што су крштење и прво шишање дјетета интегрисали новог члана.
Порођај, материнство и долазак чеда у кућу обједињено су биљежени бабинама. У току седмодневних бабина дању би долазиле жене (на бабине), доносиле част кући и дарове дјетету, и остајале да се послуже и провеселе. У току ноћи ове гошће би смјењивали сусједи и сусјетке, познаници и познанице, и остајали би крај породиље до јутра у пјесми и разговору. Овај обичај ноћног чувања бабина нарочито је важан треће и седме ноћи (за неког луцкастог казивано је да није седму ноћ дочуван), и нико није смио заспати. Уколико би се то догодило, остали би му се на разне начине изругивали. Овом пригодом су пјеване лијепе пјесме, и њима се изражавала захвалност мајци због здравог и лијепог порода. Захвалност је стиховима показивао у првом реду отац новорођенчета, као и цијела породица:
„Трепетала трепетљика
пуна бисера,
пред њом сједи снаха наша,
сина родила;
к њој долазе сви свекрови
редом господа:
‘Ферим тебе, снахо наша,
сина родила’“.
Обичај бабина је скопчан са вјеровањем у бабице (бапке, бабиле, наве, навије, ноћнице, еуфемистички оне), демонска бића непријатељски настројена према дјетету и породиљи. Сматрало се да дејствују ноћу и у групи од по три или седам. Оне се појављују о порођају и активне су у периоду од четрдесет дана. Тада се врше разне апотропејске магијске радње, а мајка и дијете не излазе из куће, не одвајају се и обично никад нису без свијетла.
Статус мајке у породици се сваке године изнова потврђивао празником Материце. Овај празник је падао у недељу која је претходила празнику исте врсте посвећеном очевима, а Оци су падали у недељу пред Божић. О Материцама су дјеца везивала ноге мајкама (прво уистину, а онда симболично) и тражила откуп. Мајке су овом приликом дјецу даривале воћем (орасима, сувим шљивама, јабукама), а одрасле укућане частиле свечанијим јелом и пићем.
У српском народном предању мајка је превасходно поистовјећивана са страдањем и патњом. Оваква слика мајке се градила упоредо са грађењем болне и страдањем испуњене слике српске историје, а у основи има представу Богородице, Христове мајке која пати као свједок страдања свог сина. Љубав и бол Христове мајке су љубав и бол свих мајки. Божија мајка је увијек бивала сапатница српским мајкама које су испраћале своје мужеве и синове у бој, остајући у даноноћној бризи. Народ каже: Не дај боже да се деси оно што мајка помишља стрепећи за своју децу. Како је једна мајка из народа дословно поистовјетила своју тугу за тројицом погинулих синова са тугом Богородичином, читамо код Љ. Ненадовића: „Њихова стара мати није косу ошишала, не плаче, не кука; спустила се на путу у прашину, па ћути и гледа преда се. Теше је Црногорци: ‘(…) моли се богу, бог ће те утешити!’ а она му тихо одговори ‘и божија мати неутешна је!’ па онда спусти своје бледо лице у прашину.“ Каже се још и Мајчин благослов Бог радо прима или И Бог мајку има. Мајчинске сузе спасавале су животе, њено је срце увијек милосрдно за сироте и убоге, у њему се за дјецу нађе опрост за најгоре гријехе, а клетва материним млијеком најтежа је.
У средњовјековном српском друштву жена је рано постајала мајка. Кратко се живјело у односу на данашње вријеме, те је због брзе смјене генерација жена сматрана спремном за брак и породицу чим постане репродуктивно зрела (најраније чак са дванаест година, обично нешто касније). Због честих помора услед глади, куге и непрекидних ратова, српска мајка је рано остајала удовица. Жена средњовјековне Србије је у правном и вјерском погледу била знатно обесправљена (изузетак су биле супруге владара и истакнутих властелина) и сасвим подређена мужу, схватана као његова испомоћ у свакодневици и мајка његове дјеце, а према црквеним схватањима као духовно слабији пол склон паду. Женина једина моћ је била у способности рађања, те јој је једино улога мајке давала извјесна права. Тако је у многим крајевима насељеним српским живљем удовица-мајка имала иста права у односу према деци каква је отац имао за живота. Ово се односило на дозвољавање физичког кажњавања, доношење одлуке поводом удаје/женидбе, могућност разбаштињења потомка, право забране у случају несагласности у имовинском спору. Мајка је стицала власт над дјецом и у току привременог одсуства оца. О улози српске мајке свједоче бројни извори, нарочито народна традиција.
У освит модерног доба мајке остају подређене у односу на оца српске породице у Хабзбуршкој монархији. Њихов положај се свакако мијења, и бољи је у племићким и имућним градским породицама него на селу. Постају унеколико утицајније, што доноди статус домаћице, која преузима послове супруга у случају одсуства или смрти. Дјевојке су се и даље рано удавале и велики дио времена проводиле у трудноћи и порођајима. У првим деценијама XVIII вијека порођај је везиван искључиво за личну сферу саме жене и одвијао се кришом. То је имало лоше последице по мајку и дијете. Многе мајке су криле порођај од властитих мужева, па чак и блиских рођака и сусјетки, рађајући у самоћи у жбуњу, шуми или на пољу. Државне власти су се трудиле да измијене ово стање и утицале преко свештенства и провизора апелима и казнама. Осим у високим круговима, мајке су саме (и често дуго) дојиле и подизале дјецу. И своје кћери, које се нису школовале (осим у племићким кућама), училе су вођењу домаћинства. У емоционалном односу према дјеци, већ у првој половини XVIII вијека, истичу се мајке. Стога и извори из овог периода, мемоари и преписке, показују да се (обично уз персирање) оцу исказује поштовање, а мајци љубав.
Наша народна поезија често пјева о улози мајке и мајчинским осјећањима. Оне су његоватељице које доје, пјевају успаванке и љуљанке, лијече или траже лијека, купају и превијају. Неријетко своје чедо прате у рат и оплакују тужбалицом. Оне буде и подстичу напредак и обликовање дјетињег срца, душе и ума. Српска мајка је и чувар народних обичаја, ношње, народног језика, фолклора уопште. Било да опијева мајку великог јунака или мајку обичног човјека, народни пјесник је представља уз дивљење њеним жртвама, и у први план ставља не само њену пожртвовану љубав према дјеци, већ и поштовање које она улива својим примјером и савјетима. Тако је однос Марка Краљевића и мајке Јевросиме заснован и на тези да велики људи дугују за свој карактер мајкама. Познати су стихови пјесме Урош и Мрњавчевићи:
„Марко, сине, једини у мајке!
Не била ти моја храна клета,
немој сине говорити криво,
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди бога истинога;
немој, сине, изгубити душе;
боље ти је изгубити главу,
него своју огр’јешити душу.“
Са пуно сјете је опјевана чежња мајке за остављеним малим дјететом. Нарочито је њежна слика неутјешне мајке у пјесми Љуба малог Радојице, мајке која ће због чезнућа преминути:
„Ој, месече, мој горски путниче!
Ти прелазиш села и градове,
јеси л’ вид’о где моју сироту?
Је ли гола, ил’ је одевена?
Је ли боса, ил’ је обувена?
Је ли гладна ил’ је нарањена?
Је ли рано зором окупана?
Не преза ли очима за мајком?“
Ванредно осјећање човјечности и високо схваћена и оплемењена идеја материнства дати су у дирљивој пјесми Јетрвица, адамско колено. Млада мајка на умору оставља чедо јетрви и моли је да се на њега сажали и да се о њему, сирочету стара поред свог дјетета. Благородна јетрва је дјецу одгајала без разлике, као рођену браћу. Тако их је испратила и у рат, из ког се вратио само посинак. Два усамљена бића утјеху налазе једно у другоме:
„Чедо Мирко, ходи ближе стрини,
ја не имам да загрлим сина,
а ти немаш да т’ загрли мајка, –
ходи, Мирко, да т’ загрли стрина.“
У неколико народних пјесама (нпр. Материно срце) на интересантан начин је уведен мотив безусловне и безграничне материнске љубави. Мајчино срце, крваво, извађено синовљевом руком, пита сина је ли се повриједио, кад се овај спотакне. И у тамници, и на умору, у свакој невољи и неприлици Србин се обраћа мајци. Присутна је и када је нема, јер увијек бди над својим чедом.
И народна балада Хасанагиница и бисери српске јуначке епике Зидање Скадра и Смрт мајке Југовића, инспирисане су материнским самопрегором. У Хасанагиници се намах слути кобан крај. Расрђени Хасан-ага тјера љубу од куће, и она се мимо своје воље преудаје. Љуби на растанку петоро дјеце, једва се одвајајући од најмлађег сина. Кад су сватови пролазили крај Хасан-агине куће, она се заустави да помилује и дарује дјецу, кад је прекори пређашњи муж:
„Ход’те амо сиротице моје,
кад се неће смиловати на вас
мајка ваша срца каменога.“
Последњи стих је не само ефектан и потресан оксиморон, већ и животни парадокс. Ове ријечи су биле нож у срце мајци, и од те је ране Хасанагиница преминула.
Зидање Скадра пјева о настанку овог града уз тешку жртву коју је тражила вила, зазидавање Гојковице, младе жене и мајке (мотив је словенски и индоевропски). Кад су је мајстори до појаса узидали у темеље, она моли:
„Богом брате, Раде неимаре!
остави ми прозор на дојкама,
истури ми моје б̓јеле дојке,
када дође мој нејаки Јово,
када дође да походи дојке.“
Раде је услишио мајчинске молбе и оставио прозоре на дојкама и очима, да мајка на умору још који пут подоји и очима помилује своје чедо. Пјесма каже да је храна текла и након што је Гојковица глас изгубила. Њени последњи животни дамари су мајчински. Народ је запамтио ову мајку. Приповиједало се, наиме, да из тих прозора излази течност коју као лијек пију жене са проблемима у дојењу.
Смрт мајке Југовића је једна од најдирљивијих пјесама из богате ризнице српске народне јуначке епике. Семантички је веома прегнантна. У њој се преплићу старији митолошки и млађи историјски слој, претхришћански обичаји и хришћанска вјеровања. Мајка девет јунака је симбол многих српских женских срдаца која су туговала за вољенима, изгубљеним на бојном пољу. Добивши од Бога крила лабуда и очи сокола, лети на Косово поље и налази мртве вољене, девет синова и мужа, Југ-Богдана. У три наврата ће друга жива бића затужити за погинулим јунацима, девет коња, девет љутих лавова (тј. њихових паса), девет соколова, девет удовица и девет сиротица. На крају, око поноћи, сам ће за господарем Дамјаном затужити његов коњ, чувени Зеленко. Само мајка јунака пати ћутке:
„И ту мајка тврда срца била,
па од срца сузе не пустила.“
Стихови се, попут рефрена, три пута понављају. Тек кад су јој два врана гаврана, весници смрти и несрећа, у крило бацили Дамјанову руку, и кад је љуба Дамјанова руку препознала, мајка је пробугарила:
„Моја руко, зелена јабуко!
Гдје си расла, гдје л’ си устргнута! –
А расла си на криоцу моме,
устргнута на Косову равном!“.
Њена је позна тужбалица, тиха и слабашна, једва чујна, уједно била и њен последњи дах.
Многи српски писци и пјесници даривали су својим мајкама који редак или стих. „Кажу да мајка нема година и да нема јаче школе од њене речи. И да је сваки човек дете док му је жива мајка“ каже М. Бећковић, а Д. Ерић приповиједа: „Моја мајка Рада сад има 77 година, а мора да рани и да ради као две жене од по 38 година. Она нема кад да бoлује и никад неће умрети, јер нема ко да је одмени у животу. Кад буде имала 99 година, мораће да рани још више и да ради као три жене од по 33 године.“
Литература: Слободан Зечевић, Српска Етномитологија, Београд: Службени гласник, 2008; Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник, Београд: Штампарија Краљевине Југославије,1935; Вук Стефановић Карџић, Живот и обичаји народа српскога, Београд: СКЗ, 1957; Љубица Марковић, Мотиви о мајци у нашој народној књижевности, Чачак: Заједница дома и школе Чачанске гимназије, 1939; Љуба П. Ненадовић, О Црногорцима: писма са Цетиња 1878. године, Подгорица, 1889; Александра Павићевић, „Жене и њихова моћ у друштву“, Гласник Етнографског института 47, 1999; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Српкиња: Њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас, Сарајево: Наклада Добротворне задруге Српкиња у Иригу, 1913; Мирјана Стефановић, Катарина Граната-Савић, Моја мајка (писци говоре о својим мајкама), Нови Сад: Змајеве дечје игре, 2007; Мирослав Тимотијевић, „Приватност породице“, Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд: CLIO, 2005; Александра Фостиков, „Жена – између врлине и греха“, Приватни живот у српским земљама Средњег века, Београд: CLIO, 2004; Милослав Шутић, „Мајка: мала естетика страдања и патњи“, Летопис Матице српске 174/462/3, 1998; Новица Шаулић, Српске народне пјесме 1, Београд: Графички институт „Народна Мисао“, 1929; Miloš Đurić, Smrt majke Jugovića: književno-filozofska studija, Zagreb: Izdanja Grica, 1918; Agnješka Lašek, „Istorijsko, poetsko i mitsko u pesmi ‘Smrt majke Jugovića’“, Зборник Матице српске за славистику 67, 2005; Josip Milaković, Majka u našoj narodnoj pjesmi: građa za narodnu pedagogiju, Sarajevo: Zemaljska štamparija, 1896; Srpske junačke pjesme, Beograd: BIGZ, 1987.
Ђурђина Шијаковић
