МРТВАЧКА ИГЛА
МРТВАЧКА ИГЛА, магијски концепт који се везује за праксу бајања/врачања са циљем да се некој особи одузме сексуална моћ. Казивања о овој пракси забележена су у селима западне и југоисточне Србије у последњих петнаест година, премда је казивачи датирају у средину 20. в. По тврдњи казивача, најчешће жене бајају, а жртве су по правилу мушкарци. Није забележено ниједно казивање практиканата те се мало зна о самом поступку извођења, превенцији и „излечењу“.
Мртвачка је она игла којом се шило одело за покојника или је била у додиру са телом мртвог човека. Чињеница да се иглом шило за покојника, симболички обележава овај предмет као нечист или посебан, дајући му потенцијал за употребу у магијској пракси. У неким деловима Србије покојник се иглом и „начиње“, односно, превентивно убада са циљем да се тиме предупреди повампирeње (вампир). До м.и. се долази кришом тј. крађом.
Уз задевање м.и. за своју одећу, особа која баја, настоји да мислима/речима оствари магијско дејство и утиче на „жртву“ врачања. Игла не долази у директан контакт са телом или одећом „жртве“, већ се, кроз магијску формулу, а посредством симболичког дејства овог предмета, врача индиректно, на даљину.
Облик врачања који подразумева употребу м.и. по својој логици представља форму сексуалне магије засноване на принципу сличности (хомеопатски принцип по коjeм „слично производи слично“). Као елемент симпатичке магије, овај принцип фигурира као средство деловања на даљину.
Могуће је да се ради о имитативној логици магије засноване на принципу хомеопатије који, у овом случају, подразумева практично својство предмета те се, по принципу сличности, иглом „ушива“ или „зашива“, односно, осујећује мушка сексуалност. У случају да се ради о предмету који је био у додиру са покојником („начињање“), својства неживости или смрти се, посредством предмета, преносе на објекат магијског деловања, односно, човека. У том смислу, посредством игле се настоји утицати на то да се уд и сексуални потенцијал особе „умртве“ или „зашију“.
Неке од „жртава“ м.и. сведоче о краткотрајним, периодичним или трајним последицама оваквог облика врачања. Сматра се да његов ефекат може бити прекинут уколико се магијски објекат уклони из непосредног окружења и заједнице „жртве“. Чак и тада, моћ да се магија укине лежи у врачари или особи која је осујетила „жртву“. Према једном казивању, ефекат м.и. нестаје оног тренутка када особа која је врачала баци иглу у поток, будући да, по веровању, текућа вода има потенцијал прочишћења и уклањања злих сила, носећи их далеко од села и особе у опасности.
Смисао оваквог магијског деловања умногоме зависи од контекста и односа актера. Забележена је прича по којој је сеоска проститутка на овај начин варала своје муштерије, узимајући новац али и моћ да се сексуални чин спроведе. У другом случају, супруга је искористила иглу како би осујетила мужа за којег ју је породица удала а са којим није желела да конзумира брак. У случају љубоморе, ова врста магије „бацала се“ како жељени мушкарац не би могао да има сексуалне односе са својом изабраницом. Жртва оваквог магијског деловања тиме није само мушкарац већ и његова супруга или љубавница.
Иако се овај феномен везује за деловање жена, он представља начин да мушкарци, посебно житељи руралних и патријархалних заједница, рационализују импотенцију или превазиђу трауму овог поремећаја тако што би га тумачили као последицу магијског деловања. Кроз магијско тумачење, означавањем узрочника (врачара), познатог или непознатог, у контексту мускулинитета својственог патријархалним заједницама, настоји се превазићи траума сексуалне дисфункције или немогућности да се оствари потомство, преношењем одговорности са „жртве“ (мушкарца) на другу особу (често женску). Рационализација је важна за осујећеног појединца јер регулише лични и емотивни однос према трауматичној појави, потом и однос са партнером, као и социјални статус особе која, услед немогућности да сексуално перформира или има потомство, може трпети подсмех или осуду заједнице.
Литература: Borić, Emir G. 2021. „Tradicija salivanja strave u centralnoj Bosni – antropološki pristup.“ Baština (55): 435–454; Вишекруна, Д. 2008. „Врачања, гатања и бајања, примери из Војводине.“ Гласник етнографског музеја (72): 127–146; Girard, R. 2020. “Generative Scapegoating”. Violent Origins. Edited by Robert G. Hamerton-Kelly, Redwood City: Stanford University Press: 73–105; Gravel, P.B. (1995) The Malevolent Eye: An Essay on The Evil Eye, Fertility and the Concept of Mana. New York: Peter Lang; Катић, Р. 1958 Медицина код Срба у средњем веку. Београд: Српска академија наука; Радуловић, А, Р. 2020. „Саливање страве као специфичан начин магијског лијечења“. У: Јовановић Александар, ет ал. [ур.] Млади и србистика2 – зборник радова, Завод за унапређивање образовања и васпитања; Чајкановић, В. 1973 Мит и религија у Срба. Београд: Српска књижевна задруга; Ђорђевић, Т. 1932 Зле очи у веровању Јужних Словена. Српски етнографски зборник, књ. LIII, друго одељење. Живот и обичаји народни, књ. XXIII. Београд: Српска краљевска академија; Златановић, М. 1994. Народне песме и басме јужне Србије. Београд: Српска академија наука и уметности; Требјешанин, Ж. 1991(2000). Представа о детету у српској култури. Београд: Југословенски центар за права детета; Српска књижевна задруга; Farvet-Saada, J. 1981. Deadly words. Cambridge: Cambridge University press; Фрејзер, Џ. Џ. 2003 Златна грана. Београд: Иван Нишевић; Павићевић. А. 2005. Narodni i crkveni brak u srpskom seoskom društvu. Beograd: Etnografski institut SANU; Раденковић, Л. 1996 Народна бајања код Јужних Словена. Београд: Балканолошки институт САНУ.
Данило Трбојевић
