МИХОЉСКЕ ЗАДУШНИЦЕ
Михољске или Миољске задушнице обележавају се у суботу пред Михољдан, празник Преподобног Киријака Отшелника (29. септембра/12. октобра), а негде и на дан празника. Овај празник је највероватније добио име по светом Архангелу Михаилу, који се у католичкој цркви слави 29. септембра по грегоријанском календару. Назив, дакле, потиче од имена Михаљ или Миховил, како се код Мађара, односно Хрвата назива Архангел Михаило. Ову тезу поткрепљује и чињеница да је празновање Михољдана и Михољских задушница посебно распрострањено у српским крајевима који су били под Аустроугарском влашћу, као и да је најпре прихваћено од стране Карловачке митрополије, а затим и у осталим епархијама Српске православне цркве.
Обележавање Михољских задушница не разликује се значајно од обележавања других задушних дана у српском народу. Задушнице су време за сећање на умрле. Дан је посвећен култу предака и поштовању покојника. На овај дан се излази на гробље, деле се храна и пиће за душу покојника. Задушни дан праћен је различитим обичајима. Најважнији елементи ритуала су сређивање и улепшавање гробова (кићење цвећем и др.), паљење свећа, припрема жита-кољива, симболично храњење душа, поливање гробова водом, вином или уљем и читање молитава за упокојене.
Православни верници на задушнице иду у цркву где се служи Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито-кољиво. После службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник обавља кратак обред, кади и прелива вином гробове. Присутни пале свеће за покој душа. У случају да су сродници сахрањени далеко и да није могуће отићи на гробље, помен се служи у цркви. У срединама где није обичај да се зове свештеник овај обред, или нешто слично њему, врши неко од чланова породице. Важно је да се сви гробови ближњих полију вином и окаде тамјаном. Раније су ове послове обављали искључиво старији мушкарци, а данас то раде и жене, негде и млађи чланови породице. Храна и пиће стављају се поред гроба последњег умрлог члана породице. Од пића се на гробље обично носе вода, ракија, сокови, кафа и црно вино, којим се преливају гробови. Након обреда сви присутни се послуже храном и пићем за покој душе.
Обичај је да се на задушнице дели милостиња. Како на гробљима тада има највише просјака, треба сваком уделити по неки прилог, јер се верује да је боље да човек пође са благословом него да га просјаци проклињу иза леђа.
У неким крајевима Шумадије постоји веровање да је најсевапније изаћи на гробље када су Михољске задушнице. У насељима јужног Баната, у тзв. херским селима, Михољске задушнице се обележавају на сам Михољдан.
Обичај је да се тог дана избегавају сви послови, нарочито у пољу, али и у кући. У новије време се ове забране све мање поштују.
Литература: Енциклопедија православља, Београд: Савремена администрација, 2002; Енциклопедија српског народа, Београд: Завод за уџбенике, 2008; Милина Ивановић-Баришић, Календарски празници и обичаји у подавалским селима, Београд: Етнографски институт САНУ, 2007; Миле Недељковић, Календар српских народних обичаја и веровања запросту 1995, Београд: Вук Караџић, 1995; Миле Недељковић, Обичаји у Срба, Београд: Вук Караџић, 1990.
Милеса Стефановић-Бановић
