МЕДИЦИНСКА АНТРОПОЛОГИЈА
МЕДИЦИНСКА АНТРОПОЛОГИЈА, субдисциплина антропологије, описује, тумачи и критички оцењује повезаност здравља, болести, медицинских система и пракси са ширим културним, друштвеним, политичким, економским и историјским процесима. У основи м.а. се налази био-социокултурна синтеза по којој здравље и болест нису само биолошке појаве, већ и производ одређеног социокултурног поретка. Као пример се могу навести заразне болести чији су изазивачи у биолошком погледу различити патогени, попут бактерија или вируса. Изложеност овим патогенима одређена је пак друштвеним и културолошким факторима као што су недостатак пијаће воде, сиромаштво или одбијање одговарајућих превентивних мера.
Социокултурни антрополози су проучавали етномедицину знатно пре оснивања м.а. као засебне субдисциплине. Наизглед егзотичне и ирационалне, традиционалне медицинске праксе и веровања су добијала смисао када су тумачена у контексту локалних идеја. Стога су антрополози у почетку указивали на везу између етномедицине, магије и религије у тзв. примитивним друштвима. Потом је пажња антрополога усмерена на психолошке појаве, када су испитивани примењивост Фројдових идеја у незападним друштвима, однос природе и одгоја у обликовању понашања, универзалност западних психијатријских категорија попут шизофреније и културолошки специфични синдроми.
Након Другог светског рата, јављају се иницијативе за побољшање здравља као интегралног дела развојних програма на међународном нивоу. Зачеци м.а. су везани за појаву овог међународног покрета јавног здравља, када још увек неименована субдисциплина налази примену у новим околностима. Већ у раној фази, међународни здравствени програми се суочавају са чињеницом да су здравствени проблеми подједнако условљени социокултурним чиниоцима колико и биолошким. Овим увидом антрополошка експертиза постаје значајна за разумевање социокултурних утицаја на здравље и различитих облика понашања у циљу лечења или очувања здравља. Иницијално, задатак антрополога је био одговор на питање зашто неки здравствени програми, насупрот очекивањима, нису били толико успешни у локалним контекстима земаља у развоју. Овим је истраживачки фокус усмерен ка културним баријерама које су, како је сматрано, осујећивале званични биомедицински приступ. У таквој поставци, проблем је идентификован у локалној заједници, док су спровођени здравствени програми остајали ван домета критичког истраживања. У контексту међународног јавног здравља, рад антрополога је подразумевао сарадњу са здравственим радницима на решавању проблема дефинисаних са биомедицинског становишта. Тако је током друге половине 20. в. м.а. успостављена као дисциплина примењене оријентације која проналази практична решења за специфичне здравствене проблеме и која је вођена ауторитетом биомедицине. Овакав приступ је назван и антропологија у медицини.
Теоријски оријентисани антрополози се укључују у поље м.а. крајем 20. в. Они медицинске системе посматрају као културолошке појаве и развијају теорије о процесима који се одвијају у том погледу. Биомедицина почиње да буде третирана као само један од могућих медицинских система утемељених на одређеним културолошким вредностима и концептима. Овакав приступ је назван антропологија медицине. У теоријској медицинској антропологији су примењене конструктивистичка, симболичка и интерпретативна оријентација у анализи болести и здравља. Насупрот њима јавио се и приступ назван критичка медицинска антропологија који означава постепено померање фокуса са значења и симбола на праксу. Критички правац анализира ефекте друштвене и политичке моћи, контроле и отпора на пољу здравља, болести и лечења. У пракси и даље постоји подела на примењену и теоријску медицинску антропологију у зависности од оријентације истраживача.
Утемељивачи домаће етнологије су се залагали за систематско проучавање народне медицине и здравствене културе. У складу са теоријским трендовима с почетка прошлог века, они су народну медицину третирали као средство за спознају порекла, облика и фаза развитка културних тековина, као и ступњева развоја медицине до њеног научног облика. Рани домаћи етнолози су народну медицину проучавали и постављајући је у однос са научном медицином, чиме су се неретко сврставали на страну научног приступа уз заступање става да етнолог треба да има улогу здравственог просветитеља. Стога је њихов рад био препознат и цењен у тадашњим лекарским круговима, што је утицало на успостављање сарадње.
Наредне генерације етнолога су наставиле рад на проучавању народне медицине и здравствене културе, такође некада у сарадњи са лекарима заинтересованим за ове теме. Иако је већ тада потенциран интердисциплинарни однос етнологије и медицине, уплив лекара у суштински тематску област етнологије није у подједнакој мери пратило примењивање етнолошког приступа на пољу које је сматрано доменом биомедицине. Могућност за сагледавање биомедицине са аспекта друштвено-хуманистичке науке остала је нереализована услед и даље постојеће оријентације тадашњих етнолога ка здравственом просвећивању и третирања биомедицине као објективне и неприкосновене науке. Поред области народне медицине, легитимност етнолошког истраживања је препозната када је реч о здравственим приликама у различитим етничким заједницама, често у историјској перспективи. Као још једна велика тематска целина издваја се историја медицине и здравствених институција у локалном контексту. Временом и са новим друштвеним трендовима, истраживачко интересовање се ширило и на друге теме попут телесности, здравствене заштите или медицинских система који су постајали популарни као што је алтернативна медицина.
Данашње генерације домаћих антрополога заинтересованих за поље медицине и здравља прате савремене теоријске и тематске трендове како у примењеној тако и у академски усмереној м.а. Некадашње примарно интересовање за народну медицину и сарадња са биомедицинским експертима у овој области су сада претежно пренети на сферу проблема јавног здравља, здравствених институција и различитих здравствених питања, попут ХИВ-а, репродуктивног здравља, вакциналног скептицизма, здравља мањинских заједница и других актуелних тема.
Литература: Ember, Carol R. & Melvin Ember, ed. 2004. The Encyclopedia of Medical Anthropology: Health and Illness in the World’s Cultures. New York: Kluwer Academic/Plenum Publishers; Ivanović, Zorica. 2012. “Developing and Establishing Medical Anthropology in Serbia.” CARGO – Journal for Cultural and Social Anthropology 1/2 2011: 148–157; Кнежевић, Сребрица. 1995. „Професор етнологије, Tихомир R. Đорђевић и његово проучавање медицинских прилика у прошлости.“ Гласник Етнографског института САНУ XLIV: 261–279; Кнежевић, Сребрица. 1998. „Народна медицина и здравствена култура у истраживачком и научном опусу др Видосаве Стојанчевић.“ Гласник Етнографског института САНУ XLVII: 17–29; Pool, Robert & Wenzel Geissler. 2005. Medical Anthropology. Maidenhead: Open University Press.
Весна Трифуновић