МУРАЛ
Mурал (зидно сликарство, живопис) је jeдна од најстарији ликовних техника. Назив потиче од шпанске речи muro „зид“ (енгл. wallpainting, франц. peinture murale, нем. Wandmalerei, die, ита. pittura murale). Слика се на површини зида или на некој другој великој трајној површини. Због своје величине, мурали или зидне слике су монументалног карактера. Технике зидног сликарства зависе од подлоге, а најзначајније су: фреска, витраж, мозаик, зграфито, енкаустика. Kao најстарији облик сликарства, појавио се најпре на зидовима пећина, у време палеолита. Из тог периода сачувани су прикази дивљих животиња и призори лова. Слике на зидовима пећина настале су прскањем боје пљувањем или наношењем боје помоћу расцепљених грана. Коришћени су природни пигменти помешани са масноћом животињског порекла. Различити тонови и квалитет боја су добијани комбинацијом меда и разних врста смола. Често се користила форма зида (удубљења и испупчења) да би се дочарао волумен тела насликане животиње. Зидне слике имале су велику важност, а украшаване су и верске и стамбене просторије. Зидним сликама декорисане су унутрашње површине гробница и храмова. Развојем зидног декорисања, техника се пренела и на спољашње зидове архитектонских целина. У староегипатској цивилизацији урезивани су и плошно осликавани хијероглифи на зидовима грађевина. Египћани су веровали да такви прикази имају магичну моћ, те су зидне слике имале важну улогу у извођењу верских и ритуалних обреда. Грци су своје зидове украшавали мозаицима. Римљани су примењивали технику енкаустике (enkaustika) – сликање растопљеним воском и природним бојама), потом сграфито (sgraffito) –више слојева малтера се наслаже један преко другог, затим се од последње ка доњој површини малтера гребе цртеж тако да излазе различите обојене површине) и фреско-секо (fresco- secco) – технику сликања на сувој или свежој површини малтера.
Прве зидне слике у Србији откривене су на гробницама у касноантичкој некрополи у Нишу, у Јагодин-мали. Реч је о фрескама (в. фреска) највероватније насталим крајем IV века.
Највећи сложен мозаик у Србији налази се у Царичином Граду, који је био један од највећих и најзначајнијих византијских градова у унутрашњости Балкана. На зидним сликама, урађеним техником мозаика, приказани су преплети поља са представама птица поред посуда (које симболизују четири извора), те добри пастир, ратници и јелени.
Позната фрагментарна сведочанства (претпоставља се да је у питању IX или X век) о раном монументалном сликарству у средњовековној Србији налазе се у цркви Св. Петра у Расу, и у цркви Св. Михаила у Стону, једном од центара Зете.
Прихватањем хришћанства и устоличењем Немањића, у Србији се укоренило православље, те је српско средњовековно зидно сликарство било обележено религиозним садржајем и византијским стилом. Захваљујући бројним ктиторима, Србија је добила богату иконографију. Изражајна сликарска традиција Солуна и Свете Горе била је узор зидног сликарства у Србији, те се на српским просторима временом развија монументални пластични стил.
Литература: Enciklopedija likovnih umjetnosti4, Portr-Ž. Zagreb, Izdanje i naklada jugoslovenskog leksikografskog zavoda, MCMLXVI; Peić, Matko. 1971. Pristup likovnom. Zagreb: Školska knjiga; Милошевић, Г. 2004. Мартиријум и гробљанска базилика у Јагодин-мали у Нишу, Ниш и Византија II; Јовић, Момир, Радић, Коста. 1990. Српске земље и владари. Крушевац: Друштво за неговање историјских и уметничких вредности; Срејовић, Драгослав. 2001. Искуства прошлости, књига 10. Београд: Лавиринт; Дероко, Александар. 1950. Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Београд; Каниц, Феликс. 2007. Србија,земља и становништво. Београд: Логос, http://archanthis.org/category/archanthis/page/9/.
Петрија Јовичић
