МУЗИКА
Под термином музика може се подразумевати скуп тонова и звукова организованих у једну целину или се њиме означавају тонски, ритмички, мелодијски и хармонски организовани звуци. Музика је и уметност која тако организованим звуцима изражава осећања, расположења, ставове, представе о догађајима и др. То је уметност која се служи тоновима као средством израза. Она допире у нашу свест помоћу чула слуха.
На подручју Србије музика игра значајну улогу у свакодневном животу људи, у време радости и славља, у време туговања, a саставни je део народних обреда (примитивни вид музике). Дакле, српска традиционална музика је увек у синкретизму са неком другом радњом или уметношћу (игра, глума). Никада се не изводи сама за себе као нпр. уметничка музика. У српској средњовековној држави музика је имала значајну улогу у свим церемонијама. Поред дворске музике, постојала је и народна, коју су ширили путујући музичари скомраси, који су, у складу са поменутим синкретизмом, били и акробати, дресери дивљих животиња и др. У српској музичкој пракси музички фолклор дели се на вокалну, инструменталну, вокално-инструменталну традицију и орске игре.
У Вуковом Српском рјечнику из 1818. године није забележена реч музика, иако је сам Вук тај израз користио, али у значењу музичког инструмента, о чему сведочи пример из преписке: „Зна врло добро ударити у клавир и друге којекакве музике”.
У појединим српским народним говорима музиком се назива инструмент усна хармоника.
О значају и значењу појма сведоче и фразеолошки изрази, који могу бити веома стари, и у којима фигурира ова лексема (њему (њој) / паметном је и комарац музика – ’бити врло скроман’, ’не захтевати много’; мачја музика – ’лоше, нескладно певање / свирање’; налик гајде на музику – ’није ни принети’ / ’неумесно је поредити’).
Литература: Milka Ivić, Jezik o nama. Muzika u Vukovom jeziku, Beograd: Biblioteka XX vek, 2006; Josip Matešić, Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika, Zagreb: IRO „Školska knjiga“, 1982; Софија Милорадовић, Музички жаргон младих и музыкальный молодёжный сленг. Компаративни поглед, Београд: Етнографски институт САНУ, 2012; Ђорђе Оташевић, Фразеолошки речник српског језика, Нови Сад: Прометеј, 2012; Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска − Институт за српски језик САНУ, 2011; Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. 1–18, Београд: САНУ, 1959–; Mарко Тајчевић, Основна теорија музике, Београд: Просвета, 1977.
Нина Аксић
