БАЈАЊЕ
Под бајањем се подразумева магијска пракса, усмерена на контролисање невидљивих сила (безличних или свесних), најчешће на призивање или неутралисање дејства натприродних бића, пре свега злих духова, уз коришћење магијских предмета и вербалних формула / басми.
Сам глагол бајати потиче од прасловенског *bajati, од праиндоевропског корена *bha, са значењем „говорити“. Управо најархаичнији слојеви бајања, у словенском контексту, чувају се код становништва које насељава карпатско-балканску област и на руском северу. На бајање код словенских народа и Срба, у ужем смислу, утицала је и писана магијска књижевност (магијски записи и формуле, апокрифне молитве, заклињања), уз византијске, романско-германске и исламско-оријенталне утицаје, који су се остваривали преко грчког, латинског, немачког, турског и арапског језика.
Магијска пракса може бити усмерена позитивно (ка излечењу и успеху) али и негативно (против неког другог члана заједнице, коме се жели наудити кроз разне видове наношења штете, њему или његовим ближњима); тако реч обајати значи и омађијати, зачарати, бацити чини на некога. Бајање је најзаступљеније у магијском народном лечењу и оно се у етномедицини углавном базира на представама о могућности комуникације са оностраним бићима и људима са демонским особинама, тј. са нечистом силом (најчешће замишљаном у виду различитих „црволиких“, „ветровитих“ и других бића), као изазивачима болести и разних недаћа.
Бајањем су се углавном бавиле жене, које се најчешће називају бајалице, бахорице, а оне које могу нанети штету називане су врачарице, чињарице, вражарице, мађионице, чаровнице итд. Оне су често, по казивањима, тајну бајања добијале од натприродног бића, нпр. „Богородице“ или „виле“, чиме се наглашава њихова улога заступника оностраних бића на земљи.
Бајало се у складу са посебно назначеним просторним (огњиште, праг, буњиште, дрвљаник, река) и временским параметрима (на пример, у време када месец опада како би и болест „опадала“ или пред залазак сунца да и болести „зађу“, у глуво доба ноћи итд; доста се бајало у уторак, а у петак, недељу и током празника није се бајало). Користила су се различита магијска средства (нпр. восак, трн, чешаљ, метла, ватра), а бајало се левом руком, у складу с формулом да „лева рука крста нема“. Бајалице (жене које бају) су, паралелно с бајањем, такође – у циљу оздрављења – користиле и разноврсно лековито биље, које су справљале у облику мелема или напитка. Ове бајалице су се често специјализовале за једну болест или магијску радњу (нпр. саливање страве). Често саставни део бајања представља и необично понашање (антипонашање) изражено у свлачењу, пљувању, псовању, ћутању итд. Сматрало се да код балалице не треба ићи празних руку, јер онда бајање неће бити ефикасно.
Бајање се држало у тајности и преносило се само у посебним околностима и посебно одабраним особама, најчешће у кругу породице, од старијих на млађе; тајна бајања предавала се заједно с басмама. Верује се да ће бајалица која преда своју вештину неком наследнику лакше умрети. Сматрало се да она врачара која бајањем може да баци зле чини, исто тако може и да „рашчини“, односно доведе до оздрављења или бољитка. Жене / врачаре за које се сматрало да су бациле чини на некога (да се не рађају деца или да умиру, да домаћинство не напредује итд.) кажњаване су на различите начине. Православна црква је током векова континуирано указивала на штетност бајања, упућујући народ на хришћанску љубав према ближњем и, у крајњој мери, прописујући казне за оне који су се бавили овим делатностима.
Аспекти феномена бајања и гатања (некада веома распрострањених у народној традицији) имају изузетан значај са становишта проучавања традиционалне духовне културе, а пре свега магијског и митског мишљења, као неких од кључних елемената сагледавања начина на који „ум функционише у култури“. С друге стране, изаразито не-етички контекст извесних облика гатања, а пре свега бајања (усмерених против других чланова заједнице, често и против деце итд), сврстава их у ред појава са изузетно рушилачком потенцијалном функцијом. У том смислу, многе димензије савремене праксе бајања и гатања могу се посматрати и као туробни остатак паганске, претхришћанске и парахришћанске прошлости; пракса овог типа је у различитим – у неким случајевима измењеним и синкретистичким – видовима присутна и данас, најчешће у упрошћеној форми, при чему често има кобне последице, понекад изражене и у виду тешких злочина (примера ради, убица верује да је жртва ближњих или комшија, који су му наводно „набацили чини“, често под утицајем сугестије управо „гатара“ и „врачара“), као и низа других деструктивних дешавања која трајно нарушавају стабилност заједнице.
Литература: Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Нолит, Београд, 2004; Етимолошки речник српског језика, свеска 2: БА - БД, уредник свеске: Александар Лома, САНУ, Београд, 2006; Радован Н. Казимировић, Тајанственепојавеунашемнароду – Креманскопророчанство, Sezam medico, Београд, 2006 (репринт издање: Радован Н. Казимировић, Чарање, гатање, врачањеипрорицањеунашемнароду, II издање, Београд, 1941); Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Етнографски институт САНУ, Интерпринт, Београд, 1998; Љубинко Раденковић, НароднабајањакодЈужнихСловена, Просвета, Балканолошки институт САНУ, Београд, 1996; Radmila Pešić, Nada Milošević-Đorđević, Narodna književnost, Vuk Karadžić, Beograd, 1984; Љубинко Раденковић, СимболикасветаународнојмагијиЈужнихСловена, Просвета, Балканолошки институт САНУ, Ниш, 1996; Љ. Раденковић, Бајања, у: Српска енциклопедија, Том 1, Књига 1, А – Беобанка, Матица Српска, САНУ, Завод за уџбенике, Нови Сад – Београд, 2010; Словенска митологија – енциклопедијски речник, редактори – Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, ZEPTER BOOK WORLD, Београд, 2001; Веселин Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији, Сабрана дела из српске религије и митологије III, Београд, 1994.
Ивица Тодоровић
