БРОЈ
Бројеви су апстрактни појмови, у непосредној вези са поступцима мерења и пребројавања. Истовремено, бројеви су и елементи од суштинског значаја у различитим сакралним и митолошким системима, односно, у култури и традицији. Посебно су значајни у уобличавању опште слике космоса, природе и човека, у космогонијским и антропогонијским митовима. Бројање је одувек било мисаона операција од посебног значаја, често повезана са различитим тајним знањима и веровањима.
У српској народној традицији бројевима су се придавала различита значења и симболика. Исто се може рећи и за друге културе, почев од најстаријих протоцивилизација, преко изузетно важне и наглашене улоге бројева у Библији и другим сакралним текстовима, па до данас. И у средњем веку бројеви су имали велику улогу и значај у старим српским списима, често и у оквиру композиције читавог дела. Примера ради, Стефан Првовенчани у Житију светога Симеона Немање посебним бројевима означава чудеса. Бројеви су били повезани и са тајним писањем, којим су најчешће средњовековни писци, преписивачи и преводиоци остављали податке о себи. Монах Исаија, преводилац Дионисија Ареопагита, своје име на крају записа сакрива уз помоћ бројева, користећи се околношћу да су слова имала одговарајућу бројчану вредност. Најразвијенији запис тајнописом оставио је Константин Филозоф. Његово Сказаније изјављено о писменех састоји се од 40 делова / ставова, чија почетна слова дају смисаону реченицу, посвету деспоту Стефану, уз друге словне и нумеричке структуре.
Бројеви нису само мера за количину јер у различитим културама и у различитим културним контекстима добијају особено симболичко значење. Значења појединих бројева су, у том смислу, прилично позната, док су, са друге стране, нека тешко докучива и тајанствена. Рецимо, семантички оквири повезани са бројевима 2, 3 или 9 углавном су познати и широко распрострањени, док неки бројеви (рецимо, 14, 17, 40, 63, 153 итд.) захтевају посебну анализу.
Интересантни за тумачење су и извесни нумерички комплекси (и низови). Такав је, на пример, тзв. тетрактис (бројчани однос 4−3−2−1), који је, што је мање познато, присутан и далеко изван старобалканске питагорејске традиције. И други бројеви и бројчане структуре упућују на старе традиције и одговарајуће представе света. Мотив сличан Еноховом календарском принципу (према Библији Енох је живео 365 година) забележен је и у српској народној традицији у вези са Марком Краљевићем који је, према једном предању, живео управо 366 година, тј. „онолико колико има дана у години“, а змајевити јунак Марко Краљевић у српској народној митологији често заузима место које одговара натприродном бићу посебног ранга (аналогно змају и његовом средишњем положају у овом митолошком систему). Примећено је и да су се народне песме српске епике често руководиле календарским принципом, тј. идејом да песма треба да има 365 стихова. И у Међедовићу, познатој народној бајци из збирке Вука Караџића, лепа девојка ручконоша треба да се уда за митско биће Брку, који има 365 птичјих гнезда у брку.
У Библији су бројеви изузетно важни, почев од оних повезаних са годинама живота библијских праотаца, представљених у складу са специфичним хармонијско-симетријским принципима и структурама, све до Откривења светога Јована Богослова, као последње библијске целине. У библијском контексту посебно је наглашен број 17 (до Потопа је дошло седамнаестог дана у месецу, Нојева барка се након Потопа зауставила седмога месеца, дана седамнаестога, на планини Арарату, а апостоли хватају 153 рибе (што је број који представља збир првих 17 бројева), о чему се говори на крају четвртог Јеванђеља). Веома је наглашен и често присутан и број 7, али и многи други бројеви, којима се придају специфична значења.
У вези са библијским нумеричким контекстом су и покушаји одгонетања знамења о крају историје. На пример, према старом црквеном календару, а у складу са рачунањем од 5508. године пре Христа, 1492. године истицало је 7.000 година од Постања, што је бројне учене људе подстакло на ишчекивање краја света. Када је реч о савременим митовима, у новијем српском етнокултурном контексту присутне су и различите варијације на наведене представе и одговарајуће бројчане структуре, повезане са завршецима временских циклуса.
И у православном богослужењу бројеви имају особену употребу, симболику и значење. Девети час (кратко богослужење прописано за разне, посебно значајне делове дана) чита се у девети час дана, односно у три часа након поднева, јер је то час Христове смрти. Постоје четири врсте таквих богослужења, а то су први, трећи, шести и девети час.
Суштински значај бројеви су имали у протоцивилизацији Лепенског Вира, која се развијала на данашњем српском етничком простору. У реконструкцији нумеричко-семантичког система на којем је заснована сакрална архитектура Лепенског Вира уочава се непосредна, системска и јасно назначена повезаност конкретних геометријских форми, структура и бројчаних вредности, односно, читав спектар различитих троуглова, кругова и геометријских тела, за које су се, сасвим очигледно, везивали одговарајући бројеви са посебно дефинисаним местом унутар система и улогом у одговарајућим представама о стварању (по свему судећи, космоса и човека). Д. Срејовић је посебно истицао сродност система стварања изложеног у старобалканском, Платоновом Тимају и оног до којег долазимо реконструкцијом сакралне архитектуре Лепенског Вира.
Бројеви су, дакле, посебно наглашени у свим традицијама и културолошким системима, древним и савременим. Они често упућују на сакралне суштине прворазредног значаја, слично поменутим библијским бројевима, онима из античког Тимаја и протоцивилизације Лепенског Вира. Најзначајније библијске бројеве срећемо као посебно издвојене и у другим културним, али и природним контекстима, често у оквиру структурно-нумеричких образаца универзалног карактера.
Осим првих десет, у српској култури и традицији често срећемо и веће бројеве, на пример 12, 17, 40, 60, 77, 100 итд. Поједини су посебно наглашени или специфични. Анализом учесталости бројева у народној књижевности установљено је да се неки јављају много чешће од других, рецимо 3, 2 и 12.
Број 3 је присутaн у многим народним обичајима, предањима и веровањима. Веровало се да постоје три света, на небу, на земљи и под земљом (или негде иза мора). Виле поседују три хлеба mи три жућкасте длаке у коси. Постојале су три суђаје. Три главе имају Тројан, Војвода Балачко, аждаја итд. Овај број се, као најчешћи, употребљава и у народној прози и поезији (од три брата и три цара, до три јунака, три змаја итд.). Често се користи и као основна временска мера (три дана) или мера вредности (три товара блага). У српској усменој књижевности чести су и мотиви три препреке, три задатка и слично, који уоквирују троделну композицију текста.
У непосредној вези са овим бројем су и они који се добијају његовим умножавањем (9, 12, 15, 30, 60, 300). Број 9 је, примера ради, троструко тројство, и као такав указује на посебан интензитет. Истовремено, број 9 често представља и границу, односно прелаз, трансформацију и промену. У српској народној традицији присутан је и у текстовима магијског типа, пре свега у народној медицини. Бројеви 9 и 12 често симболизују одређено јединство.
У обичајном контексту је, са друге стране, посебно наглашен број 40. Према веровању из Бериловца (Пирот), мајка 40 дана од порођаја треба да има уз себе метлу и бели лук, како је не би пили духови некрштене деце. Број 40 је веома наглашен и у Библији, чија је симболика знатно утицала на српску културу, народну књижевност и традицију. Примера ради, киша пре Потопа пада 40 дана, Христ 40 дана пости, Израиљци лутају пустињом 40 година итд. Такође, 40 дана после смрти душа умрлог борави на земљи.
Паралелизам српске народне и библијске традиције уочава се и у симболици броја 7. Најчешће се прихвата мишљење да је овај број у библијском контексту симбол савеза Бога и човека, односно збир божанског и земаљског савршенства (3+4). Бог је за 6 дана створио свет, а седми дан је „одмарао“, што је заокружило седмочлани временски циклус као примарни.
Поједини бројеви добили су специфично значење у давној прошлости и њихова употреба упућује на прастаре културне садржаје. У том смислу карактеристичан је број 17, који М. Будимир доводи у везу са старим рачунањем са основом 8. У српској народној традицији овај број је присутан у епској формули на јунаку седамнаест рана (нпр. „Ал’ ето ти слуге Милутина, / на њему је рана седамнаест“), као и у другим ритуалним и митским контекстима (нпр. одбројавање уназад од 17 у бајањима, бели орао долази 17 јутара, слика 17 плетеница итд.). Народни календар наглашава да од Божића до Ђурђевдана има 17 недеља. Према једном илустративном предању, бели орао је долазио 17 дана, у огранак сунца, изнад куће Рундића, а њима је сваког дана умирало по једно чељаде јер су оскрнавили неки надгробни споменик. Због тога су се они на крају иселили из села Објешеник код Гацка.
Код Срба на Косову и Метохији су се у већем броју очували трагови специфичног, архаичног начина бројања. Примера ради, чифт или рало је један пар, биљик (буљук) означава стадо ситне стоке, углавном 50 и више грла. Кад се сновала вунена или конопљана пређа, то се чинило на десет и на седам, а називало се тег. Домаћа стока се бројала на пет, туце је представљало 10 комада, а дузе 12 итд.
У српској народној традицији се у различитим контекстима као посебно наглашени срећу и бројеви 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 13, 15, 16, 20, 24, 25, 30, 50, 63, 70, 90, 99, 100, 200, 300, 365, 366, 377, 900, 1000 итд. У најновије време поједини бројеви добили су нова значења и значај, пре свега број 13 у смислу „несрећног броја“.
Парни бројеви (чифт) су у народној традицији најчешће проглашавани за срећне, а непарни (лихо) за несрећне. Код Срба се посебно водило рачуна да се непарним бројевима одреде елементи везани за посмртне обичаје. Тако се пратња мртваца састојала од непарног броја учесника. Они су карактеристични и за магијске обреде. Непаран је и број сватова, гостију, насађених јаја, угљена приликом гатања итд. Обредне поворке, на пример лазарице, често су имале непаран број учесника. Са друге стране, и за демоне су се везивали непарни бројеви.
Особену симболику поседују и парни бројеви. Продавало се и куповало у пару, тј. на чифт. Куповале су се две лампе / светиљке, иако је потребна једна. Симболика броја 4 непосредно је повезана првенствено са 4 угла, тј. са симболиком куће / грађевине, али и са 4 стране крста, 4 стране света итд.
У усменој књижевности двоцифрени и троцифрени бројеви најчешће служе за хиперболизацију, на пример за приказивање моћи противничке војске или дужине временског периода. Градови и насеобине које се могу војно освојити обично се означавају бројевима између 30 и 77. Идеалтипски израз великог броја, односно, мноштва нечега, у материјалном, просторном или временском контексту, представља број 100. У басмама свих словенских народа, па и Срба, приликом магијског одбрајања користила се формула опадајућег низа (од већих бројева до нуле).
Бројеве неретко прати и извесна тајанственост. Често су чувани у тајности, пре свега због напретка (нпр. број чељади, стоке, јаја под квочком, кошница итд.). Одређене ствари се нису бројале, нпр. звезде. Бројање се, дакле, често схватало и као опасна радња, јер се веровало да се путем бројања одговарајући објекти, тј. бића и предмети, могу потчинити својој вољи, или им се може причинити штета.
Литература: Милан Будимир, Са балканских источника, Београд: СКЗ, 1969; Татомир Вукановић, Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији, Београд: Војноиздавачки завод − VERZALpress, 2001; Енциклопедија српског народа, Београд: Завод за уџбенике, 2008; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Tomo Maretić, Naša narodna epika, Beograd: Nolit, 1966; Миле Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Београд: Вук Караџић, 1990; Vlajko Palavestra, „Narodna predanja o starom stanovništvu u dinarskim krajevima“, Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine. Etnologija XX/XXI, 1966; Сретен Петровић, Српска митологија V, Ниш: Просвета, 2000; Radmila Pešić, Nada Milošević-Đorđević, Narodna književnost, Beograd: Vuk Karadžić, 1984; Љубинко Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Београд – Ниш: Балканолошки институт САНУ – Просвета, 1996; Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Љиљана Стошић, Мали речник црквених појмова, Београд – Бања Лука: Арс Либри – Бесједа, 2001; Ивица Тодоровић, Ритуал ума. Значење и структура литијског опхода, Београд: Етнографски институт САНУ, 2005; Ивица Тодоровић, Света структура. Трагање за јединственом основом културних феномена, Београд: Етнографски институт САНУ, 2009; Српска енциклопедија 1/2, Нови Сад – Београд: Матица Српска – САНУ – Завод за уџбенике, 2011; Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд: Нолит, 1990.
Ивица Тодоровић
