БАСМА
Басма представља говорни део бајања, тајанствене речи које прате ритуалне радње и чине неопходан аспект њиховог успеха. Басме представљају најархаичнији аспект народне медицине, а биле су намењене људима, стоци, биљкама. Преносиле су се с колена на колено, најчешће у оквиру породице, од старијих млађима. Бајалица је имала обавезу да чува тајну бајања и да увек изговара басму, чак и када не разуме њено значење. Сматрало се да басма поседује посебну снагу, тј. да може суштински утицати на поредак у стварности и да је може уобличити на жељени начин путем чудесне моћи изговорене речи.
Назив је настао од глагола басмати у значењу ’говорити брзо и са много речи’. У српским областима срећу се и називи басна, басан, одбрајање, бројница, бајавица, бајка, читање итд.
Басме су се изговарале шапутањем. Уз њих су се често користили и ритуални предмети (оштри предмети, „мртвачки предмети“, јаје, делови биљака и животиња и сл.). Басма и ритуални предмети у одговарајућем просторно-временском оквиру уобличавали су јединствену поруку обредног чина. Основни циљ басме је да се на симболичан начин поново успостави нарушени поредак одговарајућим превођењем реалности у пожељно стање (најчешће према принципу да „слично изазива слично“).
Басме се према намени углавном деле на медицинске (усмерене на лечење болести), привредне (против временских непогода, кише, градоносних облака, штеточина итд.) и оне за друштвени живот (изазивање осећања љубави и задобијање нечије наклоности). Са друге стране, басме се по структури могу делити на заклињања (демонској сили се прети именом Бога или именима светаца), бајаличке молитве (Бог или свеци се моле да помогну болеснику), бајаличке фразе (устаљене фразе које додатно објашњавају бајалички поступак), басме са развијеним сижеом (бајаличко приповедање о страдању и излечењу). У најраспрострањенијим, медицинским басмама често су се болести или уроци гонили на далека места (небеске висине, морске дубине итд.), или су упућивани да изврше немогуће задатке. Постојале су и грубе и непристојне басме. Принципијелно, за сваку прилику постоји посебна басма, али се дешава и да бајалице исту басму прилагођавају различитим потребама, или да импровизују текст. Ови текстови често садрже митолошке и религијске представе из давне, прехришћанске прошлости. Сматра се да су басме боље од свих облика народног стваралаштва сачувале древне елементе, тј. одговарајући митско-поетски језик. Зато је бајаличка традиција посебно занимљива за истраживаче. Често се истиче и велика поетска вредност басми.
Литература: Етимолошки речник српског језика 2, Београд: САНУ, 2006; Радован Н. Казимировић, Тајанствене појаве у нашем народу, Београд: Sezam medico, 2006; Radmila Pešić, Nada Milošević-Đorđević, Narodna književnost, Beograd: Vuk Karadžić, 1984; Љубинко Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Београд – Ниш: Балканолошки институт САНУ – Просвета, 1996; Љубинко Раденковић, Народна бајања код Јужних Словена, Београд: Балканолошки институт САНУ − Просвета, 1996; Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Српска енциклопедија 1/1, Нови Сад – Београд: Матица Српска – САНУ – Завод за уџбенике, 2010.
Ивица Тодоровић
