БОЛЕСТ
Болест се најчешће поима као неповољно и непожељно психо-физичко стање организма, како по појединца, тако и по целокупну заједницу чији је он део. Ипак, овај појам се првенствено формира посредством значења која му се приписују путем различитих, контекстуално условљених, дискурсних дефиниција, којима се обликују схватања о узроку болести те, последично, и о превентиви и приступу лечења. Значај социокултурне димензије болести се огледа и у чињеници да се кроз овај појам преламају друштвене вредности, схватања, ставови, обрасци и праксе са одговарајућим последицама.
Различита одређења болести су најпре уочљива у дијахроној преспективи, односно у промени дефиниције болести током развоја тзв. научне медицине у старом, средњем и новом веку. У хипократском медицинском систему, на коме је утицајни Гален заснивао и даље развијао своју праксу, околина и телесни склоп су одређивали здравствено стање појединца. Другим речима, болест се јављала као последица неравнотеже између четири витална флуида – жучи, црне жучи (меланхолије), крви и флегме односно слузи, затим четири елемента (земље, ваздуха, ватре и воде) и четири својства (врућег, хладног, сувог и влажног). Стога је болест концептуализована као ендогена, односно њен настанак се тражио у самом телу. Према оваквом одређењу се управљала и терапија која се састојала од додавања онога што је недостајало или повлачења онога што се сматрало вишком (пуштање крви као техника лечења).
Значајан утицај античке медицине на средњовековним европским универзитетима условио је да овакво схватање болести буде пренето и у средњи век. У XVI веку је хуморалну теорију болести довео у питање Парацелзус, који је развио сопствену филозофију болести, чије је порекло тражио у спољном свету, а не у телу. Такође, у његовом систему су флуиди замењени хемијским ентитетима, па је свака болест представљала реалну супстанцу дефинисану својом хемијском структуром, еквивалентном одговарајућим металима и минералима. Према Парацелзусу, болести су се разликовале према интеракцији три фундаменталне супстанце (соли, сумпора и живе) и четири елемента (земље, воде, ваздуха и ватре). Истим интеракцијама су настајали и лекови који су се јављали у облику биљака и минерала, а на лекару је било да репродукује ове интеракције како би њихову супстанцу преобразио у лек. Упркос Парацелзусовим иновацијама у схватању болести, хуморална теорија је успела да се одржи и у модерном периоду, а нарочито је била значајна у саветима за одржавање доброг здравља, одражених у учењу да се телу не сме дозволити да буде сувише вруће или хладно, као ни сувише влажно или суво.
Током средњег века је оснажила још једна теорија болести чије се порекло налази у антици, а која је својом утицајношћу такође загазила дубоко у модерно доба. Реч је о теорији мијазме, по којој су узрочником болести сматрана кужна испарења и непријатни мириси. Она је слична контагиозном одређењу болести, које је исто било раширено у овом периоду, а по коме се болест налазила на одређеним местима, док су људска тела схватана као вектори између места заразе и „чистих” места. С друге стране, теорија мијазме је јасније прецизирала изазиваче заразе ‒ нечистоћу и воњ. Њоме је заступана теза да лепљиви атоми испарења, који се налазе на телима, дрвету, одећи и роби, могу да буду апсорбовани кроз кожу или удисањем, и да се путем контакта преносе са животиња на људе или са особе на особу. У оваквом мисаоном систему, ланац инфекције је отпочињао са нечистоћом од које је долазио воњ, којим су се ширила испарења, а што је даље водило до заразе. Испарења мртвих и тела у распадању су посебно сматрана опасним и важила су за изазиваче сифилиса, гангрене, скорбута. Епидемије куге, које су се нарочито јављале у летњем периоду, објашњаване су поспешивањем непријатних мириса услед врућине, тако да је медицинској пажњи упорно промицало повећање броја пацова, па тиме и бува, током летa. Све ово време болест се приписивала и божијој вољи, нарочито када би сва остала рационална објашњења пропала. Тада је нарочито долазио до изражаја идеолошки и морализаторски аспект болести, будући да се њеним узроком у таквим случајевима сматрао грех.
Теорији мијазме се тек у другој половини XIX века супротставила теорија клица којом је указано на микробе као изазиваче болести. Коначно, услед све веће учесталости хроничних обољења током друге половине XX века, дошло се до нове идеје о болести која се у савременом добу пре посматра као производ друштва него као последица невидљивог, инфективног узрочника. Лоше здравствено стање се у овом контексту концептуализује као симптом патологије цивилизације, тј. као исход стреса и лоших животних навика припадника савремених друштава. Овакво поимање болести репродукује картезијански дуализам ума и тела, по коме је тело огледало ума и у потпуности подређено његовој дисциплинујућој моћи. У оквиру таквог дискурса, болест настаје као последица неадекватног владања собом, па се као главни кривац за њену појаву означава појединац. Треба напоменути да је представљени развој идеја о болести значио смену доминантних теорија, али не и искорењивање оних које су у одређеном периоду губиле примат. Тако се и данас неке од њих могу препознати, нарочито у лаичким схватањима болести.
Развој медицине у Србији од средњег века до данас пратио је поменуте трендове (са прекидом од XV до XVIII века), па су и нека од наведених одређења болести била заступљена у центрима развоја тзв. научне медицине, што су у почетку овде били манастири, а тек знатно касније школе. У списима Хиландарског медицинског кодекса, уобличеног крајем XV или почетком XVI века, налази се, на пример, податак да грозница настаје услед распадања материје у организму и накупљања флегме. Ипак, постојале су и другачије концептуализације, уочљиве на основу хагиографске књижевности, која је описивала моћи светаца у изгону злих демона као узрочника болести.
Поред дијахроне перспективе, различите дефиниције болести долазе до изражаја и на синхронијској равни, те упоредо са теоријама које заступају учењаци датог времена, постоје и тзв. народне концептуализације које, такође, у значајној мери условљавају поступке превентиве и лечења. У српској народној култури болести су се разврставале на физичке и душевне, као и на мушке, женске и дечје. Поред тога, фолклорна веровања откривају да су се болести такође делиле на људске, животињске и биљне. Народна концептуализација болести се најбоље огледала у начину опхођења према овој појави: болест се терала, умољавала, варала, мамила, изгонила, спречавала. То значи да се она доживљавала као посебан ентитет који може бити антропоморфног или животињског облика. Уз то, болест се замишљала и као појава која може бити последица клетве, магијских чини, кршења табуа, као и нечистих сила у виду демонских бића која је наносе из освете, или зато што их то забавља.
Најпознатији антропоморфни облик болести у народним веровањима је чума, како се најчешће називала куга, али и колера. Замишљана је као старија жена, ређе девојка, одевена у бело. Сматрало се да чума живи у далекој прекоморској земљи из које креће у свет да мори људе. Народ јој је спремао дочек чишћењем куће, приношењем жртве у виду хране и пића, а могла је и да се обмане и ухвати. С обзиром на то да су епидемије заразних болести дуго биле један од главних узрочника смртности, имена њихових персонификација се нису изговарала да се не би случајно призвале. Тако се чума често називала и кума, тета, тетка. Антропоморфне болести су се јављале и као морија (у лику жене обучене у црно, распуштене, неочешљане косе, која мори људе и стоку), калина (демонско биће које доноси болест, али је може и отклонити), кратељ (као персонификација болести која човека усмрти за ноћ, замишљена са једном краћом ногом; иначе још један назив за колеру), нежид (зао дух, узрочник душевних болести, који улази у људско тело и нагриза га). Епидемије су још означаване као злик (црни пришт), рорина, ројчина, асталук или само као велика болест. У животињском облику болест се по неким веровањима јављала као сова, а по некима је ова птица најављивала болест.
Нагла болест је, по народном веровању, настајала од демона или су је врачаре наносиле. Демонска бића, као нечисте силе, насељавају свет који се налази у простору између живих и мртвих. Те силе у одређено доба дана и године запоседају одређена места, те она постају опасна и нечиста, па самим тим и табуисана. Кршење забране прилажења овим местима је могло проузроковати болест, која је била последица гнева демонских бића чији је простор повређен. Таква места су била вилино коло, игриште, колиште или вилина вода. Назив сугреб је у народном веровању означавао нечисто место чије је гажење изазивало душевне болести. Болест је могла бити и последица кршења других строгих забрана, као што је рад на верски празник, инцест итд. Поред демона, болест су могли изазвати и људи демонских особина. Најчешће су то биле жене у виду вештица, које су чиниле помор и болести стоке, затим чињарке, које подмећу чини, и врачаре, које наносе болест. Наследна и дуготрајна болест се приписивала проклетству, односно клетви која је могла да дође од људског или од натприродног бића.
Настанак болести се у веровањима приписује и природним силама, као што су ветрови. То су тзв. тихи ветрови који се крећу по тлу земље и увлаче се у људска и животињска тела. Онај ко набаса на тзв. смућене ветрове, којих има највише на раскрсницама и гробљима, мора се разболети. Такође, онај кога захвати вихор, разболеће се. Коначно, на основу пословица би се могло закључити да се изазивачем болести сматрао и људски фактор, као што је прекомерност у јелу, пићу или неком другом задовољству: „Ко често наздравује, често поболујеˮ. Међутим, могуће је да се овакво схватање о пореклу болести раширило у народу током просветитељског периода, који је започео у XVIII веку. Тада је примат преузела идеја о појединачној одговорности за сопствено здравље, које је у таквом систему мишљења зависило од понашања и уредног живота појединца.
У друштвеном погледу, болест је често повезана са срамотом и друштвеном стигмом, нарочито ако је у питању психичко, кожно или венерично обољење. На тај начин, овај појам служи морализаторској сврси, како би се осудио појединац, а некада и читаве групе, попут слоја сиромашних или радничке класе, које су означаване као склоне пороцима, а што је сматрано узрочником болести. Током средњег века, на пример, губавци су у неким европским земљама одвајани од осталих, бивали јавно осуђени и избачени ван градских зидина, док су истовремено лишавани сваке имовине и приморавани да живе од милостиње. Услед негативних друштвених ставова, предрасуда, те последичне маргинализације и дискриминације оболелих, усталила се пракса прикривања болести, оклевања у тражењу и/или прихватању адекватне помоћи, што се одржало до данас. Појам болести се инструментализује и у друге дискриминацијске сврхе, када се целокупне етничке, религијске и сличне групе означавају као узрочници или преносиоци болести, што даје легитимитет одговарајућем политичком деловању против њих. Тако су Јевреји током епидемије куге у XIV веку прогањани и убијани јер су били означени као кривци за ширење заразе. Некада сами називи болести сведоче о уверењима о преносиоцима обољења, као што је био случај са великим богињама, које су у народу биле познате као арапске богиње.
Социјални процес нормализације и стандардизације, који се везује за модерна друштва XVIII века, учврстио је и друга значења болести, изведена из опозитног односа према здрављу и здравом. Како су тим процесом конструисане и наметане норме телесних карактеристика, али и понашања, оне су задобијале значење нормалног и природног, што је посебно наглашено њиховим означавањем као здравих, јер су тако носиле и печат пожељног. У том погледу, употреба појма болести, као опозита здрављу или здравом, указује на то да се болесним назива и све оно што се у одређеном социокултурном систему сматра ненормалним, неправилним, неприхватљивим, негативним, неваљаним. Тим путем се, у оквиру појма болести, изражавају вредносни ставови и апсолутно дистанцирање од одређених поступака, начина мишљења и образаца понашања који постоје унутар друштва, или који су својствени другачијим друштвима. Стога се социокултурна улога овог појма огледа и у регулацији друштвеног понашања, наметању/усвајању вредносних норми, конструисању идентитета итд.
Литература: Српски митолошки речник, Етнографски инстутут САНУ, Београд, 1998; Сребрица Кнежевић, Здравље и болест – обрасци традицијске културе, За здравље: из историје народне медицине и здравствене културе, Зајечар, 1999; Deborah Lupton, The Imperative of Health: Public Health and the Regulated Body, SAGE Publications Ltd 1995; Relja Katić, Pregled istorijskog razvoja srpske srednjovekovne medicine, Zdravstvena zaštita: časopis za socijalnu medicinu i društveno-ekonomske odnose u zdravstvu god. 37, van br. 2, 2008; Walter Pagel, Paracelsus: An Introduction to Philosophical Medicine in the Era of the Renaissance. 2nd, revised edition, S. Kagner 1982.
Весна Трифуновић
