БАЦАЊЕ КАМЕНА
Бацање камена спада у групу игара надметања у којима се истиче спретност. Углавном су је играле групе мушкараца или дечака.
Постоји неколико начина да се камен баци: бацање камена с рамена (чисто бацање, бацање камена с места), затим бацање камена изаврља, као и бацање камена из трке (изатрке), из залета. Камен се бацао и с колена, клечећи. Циљ је да камен досегне што даље, а сви играчи су бацање изводили са једног обележеног места. Игра се на отвореном простору.
Ова игра била је позната по читавој Србији, а данас се веома ретко среће чак и међу дечијим.
Литература: Оливера Васић, Народне игре и забаве у титовоужичком крају, Београд: САНУ – Етнографски институт САНУ, 1990; Tijana Jakovljević-Šević, Dečje igre u Novom Sadu, u prvoj polovini dvadesetog veka, Novi Sad: Muzej grada Novog Sada, 2011; Aлександар Крел, Дечије игре. Традиционалне српске такмичарске дечије игре у Товаришеву (Бачка), Београд: Српски генеалошки центар, 2005; Српске народне игре I, Београд: Српска краљевска академија, 1907.
Напомена: У изради одреднице коришћена је и грађа прикупљена у истраживањима која су обављана од 1968. до 2012. године. Ова истраживања везана су и за пројекте Етнографског музеја (ужички крај, Пештерско-сјеничка висораван, од 1979. до 1983. године), Етнографског института САНУ (ужички крај), Радио Београда (Пештерско-сјеничка висораван, од 1980. до 1982. године). Теренска истраживања Подриња (општине Лозница, Крупањ, Љубовија, Зворник и Братунац) обављана су од 1979. до 1984. године.
Оливера Васић, Нина Аксић
