БЕЛЕ ПОКЛАДЕ
Беле покладе (Велике покладе, Ускршње покладе, Проштене покладе) увек падају у недељу, последњег дана Беле недеље, и њима се завршава период конзумирања мрсне хране. Празник је покретан, па њихово обележавање зависи од датума почетка Великог / Ускршњег поста. Повезане су са Белом недељом, а обредно-обичајне радње врхунац су доживаљавале управо овог дана. Маскирани опходи, љуљање, паљење ватри, гозбе, препознатљиви су садржаји празновања Белих поклада.
На Беле покладе било је уобичајено посећивање пријатеља, међусобно праштање због „увреда“ и мирење завађених чланова породице, комшија пријатеља. За овај празник везује се и обредно играње и заштита од злих сила. Карактеристично је лежерно понашање, забава, песма, будући да наредног дана (на Чисти понедељак) наступа период мира и тиховања.
Маскирани опходи и љуљање, који се практикују током читаве Беле недеље, на Беле покладе достижу извесну кулминацију. Празновање допуњава паљење ватри, које су у прошлости биле неизоставни елемент ритуалног комплекса. Паљене су само у недељу, или током читаве претходне седмице, заједнички у неком делу села, или на улици испред дворишта. Спаљивана су дрва, али и кућна стареж (опанци, старе гуме, непотребне ствари и сл.). Прескакање ватре било је у неким крајевима везано за веровање да ће кудеља порасти онолико колико се изнад ватре поскочи. Ово су чинили нарочито млади. Негде се ватра прескакала ради здравља, родности поља, добрих усева.
У многим местима долазило се у посете, а био је обичај да читава породица буде на окупу. Поред млечне хране, која је доминирала у току Беле недеље, на овај дан су приређивана и посебна јела од меса, а спремане су и различите врсте пецива. Главни покладни оброк је био разноврсан и веома обилан. Крофне и уштипци карактеристична су покладна јела од киселог теста. Припремају се да би све у домаћинству расло као што расте тесто. Посебно обележје Белих поклада су јаја и бели лук. Јаја су, као симбол живота, важно обредно јело. Током покладне вечере сви укућани морали су јести барена јаја, а поклањана су и суседима и родбини уз тражење опроста (уколико је током године дошло до међусобних несугласица). Љуске од јаја нису бацане, већ су стављане у кревет или су их мушкарци носили у џеповима као вид заштите од болова у леђима. За овај период године везано је веровање да су људи изложенији дејству злих сила. Због тога су предузимане различите магијске радње. Бели лук је сматран ефикасним средством заштите. Јео се за вечеру, а њиме су се сви укућани мазали пред спавање. Нож забоден у врата, камен или стари опанак стављени у шпорет, били су начин заштите куће од лоших утицаја.
Међу бројним обичајима истакнуто место заузимају обреди аграрно-привредног циклуса, нарочито магијске радње усмерене на повећање раста биљака. Било је различитих игара које је требало да подстакну раст конопље. Игру су изводиле старије жене да би родила кудеља. Обредна игра оро извођена је у порти цркве, на важним местима у селу (на раскршћу или испред кафане). Неке игре играле су само жене (кобила, пауница, коло баба-Радане), а могле су бити и мешовите. Игра бабе одржавала се у једном периоду и после Другог светског рата. Белопокладне игре препуне су еротских садржаја.
Литература: Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Миле Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Београд: Вук Караџић, 1990; Мила Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Нови Сад: Војвођански музеј – Прометеј, 1996.
Милина Ивановић-Баришић
