БОГ
Бог је основни појам у религијама, врховно духовно биће и створитељ света. Истовремено, то је и средишњи појам културне историје човечанства, незаобилазан у свести сваког појединца, а тиме и основа целокупне људске културе и традиције. У свим религијама основни циљ човека је обожење.
Словенска реч бог одговара староиндијској bhagas и иранској baga, са основним значењима ’богатство’, ’обиље’, ’господар’, ’бог’, ’онај који даје благо’, ’благо’.
Према хришћанском схватању Бог је нематеријалан, нестворен, вечан. У Светом писму се, између осталог, говори о томе да је Бог невидљив, безграничан и недостижан, неизменљив, неизмеран и свеприсутан, свезнајући, свемоћан, разуман и премудар, праведан, свет, трпељив, љубав и пун љубави, благ, дарежљив, милосрдан, праведан, пун славе и величанства, бесмртан, савршен. Он је сведржитељ, врховни владалац неба и земље, живи дух са најсавршенијим разумом и творац света. Духовни (анђели), материјални (природа) и духовно-материјални (човек) свет Бог је створио ни из чега. О њему људи знају кроз откровење (непосредно), преко одређених изабраних људи, и посредно, преко створене природе и њених закона. Међутим, суштина Бога је недоступна људима и анђелима. Бог се јавља као један, али у Новом завету јасно се разликују лица Свете тројице, Отац, Син, Свети дух, који имају једну, заједничку божанску суштину и један узрок постојања, личност Бога Оца. Веровањем у тројичност бића Бога хришћанство се разликују од свих осталих монотеистичких религија.
Општа својства хришћанског Бога су самобитност, свеприсутност, вечност, неизменљивост, духовност. Бог је створио простор и време, али им не подлеже. Он је поставио човека за господара природе, са задатком да је чува и унапређује. Као судија, Бог, односно Христос, појављује се на крају човековог живота, и као такав појавиће се на крају света, када ће људи пред њим одговарати за своје понашање. Бог се из љубави и након Адамовог пада брине о човеку. Све је у складу са његовом вољом, која не ограничава слободу човека. Бог своју вољу не намеће, већ одговара на људске молитве и вапаје. Као спаситељ, Бог се јавио у лику богочовека Исуса Христа / Христоса, а због свог човекољубља. Свето писмо описује Христа као обличје Бога који се не види, односно, као Бога који се јавио у телу. Христ и Бог су једно јер је Исус Христ у Богу и Бог је у Христу. Христ је спаситељ свим људима на свету. Кроз Христово оваплоћење, распеће (жртву) и вакрсење Бог је спасио људски род. Спасење је заједничко дело Свете тројице.
Срби су поштовање према Богу и побожност исказали кроз зидање бројних светих храмова подигнутих у славу божију, као и кроз разгранато народно стваралаштво са библијским мотивима. Најзначајнији домети српске културе и историјског трајања непосредно су инспирисани Богом, односно личношћу и примером Исуса Христа. У непосредној вези са овим су и раширене представе о Србима као изабраном народу божијем, новом/другом Израиљу, суштински значајне са становишта средњовековне српске идеологије Немањића. Српско исповедање православне хришћанске вере често је означавано и као светосавље, у складу са посебним наглашавањем значаја и особености хришћанских путоказа светог Саве, у смислу врлинског узора за читав српски народ.
Често је уверење да су српска народна религијска схватања примарно одређена прехришћанским садржајима. Међутим, иако у корпусу народних веровања заиста постоји мноштво натприродних бића којима се приписују извесне моћи, Срби дуги низ векова исповедају веру у једнога Бога, Исуса Христа, односно, у Свету тројицу. Ово је већ дуго и доминантна црта српског колективног идентитета. И у прехришћанској старини доминирало је уверење о једном, врховном Богу. У народним песмама говори се о богу неба који жени Сунце, свог сина. У Хелмолдовој хроници из XII века прича се да на небу влада један врховни Бог, који се стара о небеским стварима, док је управљање светом препустио нижим божанствима. Са друге стране, у појединим изразима и народним веровањима сачуване су и старе представе које упућују на постојање више богова (Не може му помоћи ни бог богова; До зла бога рђаво време; Сто му богова, итд.). Поједини трагови упућују и на религијски дуализам код Старих Словена, односно Срба.
Некада је сама реч табуисана (заменом последњег сугласника, на пример). У неким крајевима се користила реч Бор (Ах, каква је, да је Бор убије), или Он, Брод, Гог, Глог, Вишњи, Небо, Онај горе, Створитељ итд.
Недостатак формалног теолошког образовања, историјске прилике и различити културни утицаји, условили су формирање лаичких представа о особинама Бога, које се нису увек поклапале са хришћанском догмом. У народу се Бог често замишљао као старац са дугом белом брадом. Биле су распрострањене и представе о небу (односно о рају) као божијем боравишту. Он живи на небу и кроз сунце, као својеврсно око, гледа шта се дешава на земљи. Забележене су и представе да се божије пребивалиште налази негде на истоку. Бог силази на земљу (сам или у друштву хришћанских светаца), обично прерушен у просјака, и искушава људе. На провери су најчешће гостољубивост и милосрђе, а од понашања искушаваних зависи да ли ће им бити одређена награда или казна. Према неким веровањима, Бог влада небом, а ,,земаљске ствари“ препушта свецима и анђелима. Примера ради, Бог је светом Петру доделио ветрове и облаке, светом Илији громове и муње, светом Николи путеве и бродове, светом Аранђелу вађење душа итд.
У народним представама Бог је често повезан са природним појавама као што су небо, сунце, гром. Уочи Богојављења, према народној традицији, отвара се небо и могуће је видети Бога, који тада може испунити једну жељу.
У етиолошким предањима Бог се представља као творац различитих знања, природних појава и културних добара, узрока и начина понашања животиња и биљака (на пример, предања о томе зашто пчела прави мед, зашто ласта свија гнездо под људским кровом итд.).
Литература: Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Београд: Нолит, 2004; Милош Благојевић, ,,О националним и државним интересима у делима Доментијана. Срби изабрани народ“, Историјски гласник 1−2, 1994; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; В. Михајловски, Библијско-богословски речник, Ниш: Св. Цар Константин, 1934; Даница Поповић, Под окриљем светости. Култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији, Београд: Балканолошки институт САНУ, 2006; Енциклопедија српског народа, Београд: Завод за уџбенике, 2008; Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Српска енциклопедија 1/2, Нови Сад – Београд: Матица Српска – САНУ – Завод за уџбенике, 2011; Ивица Тодоровић, ,,Матерњи језик сакралне географије Срба. Митска симболика Косова у контексту одређења српског идентитета и пројекције историјске судбине“, Косово и Метохија у цивилизацијским токовима. Језик и народна традиција, Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини, 2010.
Ивица Тодоровић, Александра Павићевић
