БЛАГО
У српској народној традицији веома су честе приче о благу, пре свега о закопаном благу, са мноштвом митолошких мотива. Представе о закопаном благу јављају се у многим народним веровањима и у народној књижевности. Тема су бројних бајки и предања, базираних на веровању да се под земљом крије благо.
Још од античког времена па све до данас код различитих народа могу се пратити веровања о закопаном благу. На њихову међународну распрострањеност указују и бројни мотиви сродног типа, који су присутни у причама и песмама разних народа. Као закопано благо углавном се, на нивоу синонимије, означава злато, а интересовање за благо и злато, као и за сродне митолошке мотиве, присутно је у српској етнологији, фолклористици и сродним наукама, при чему су предања овог типа констатована и широм јужнословенског, словенског и индоевропског културног простора.
Овај комплекс је најзаступљенији у источној Србији, где представља један од највиталнијих митолошких система, који сажима изузетно древна и нова веровања и мотиве. Сa друге стране, трагање за закопаним благом је у савременим околностима прерасло и у својеврсни друштвени проблем, јер „дивљи“ трагачи уништавају вредне археолошке локалитете и потенцијална налазишта. Осим тога, трагање за благом често прераста и у колективну манију, што, попут коцкарске зависности, доводи до осиромашења и психо-социјалних девијација људи који се предају овој страсти.
До блага се, према народним представама, долази на различите начине (у тачно одређено време и уз различите ритуале), најчешће преко препознавања одређеног тајног знака и уз помоћ митског биља, попут расковника, или уз савладавање чувара блага (змај, вила, змија итд.). Наиме, легенде о закопаном благу, пре свега у источној Србији, углавном су засноване на представама о благу које се налази у земљи, води, или у пећини, и које чува змај, змија, или неко друго митолошко биће. Тајни знак (на пример, необичан пламен) указује на место где треба копати, док чудесна трава расковник омогућава непосредан приступ благу. Расковник ноћу светли, по облику је сличан човеку и, у складу са једним илустративним казивањем, располаже „најјачом силом у природи“.
Постоји и предање да је Сребрни цар, који борави под земљом, господар сребра и злата. Веровало се да благо чувају и кућни духови (таласони), који потичу од оних људи чија је сенка узидана у одговарајућу грађевину и да узимају облик неке животиње. Често се таласон, као чувар блага, у народним представама поистовећивао са самим благом. У наведеном контексту занимљиво је и веровање да ако неко угледа змију пре Ђурђевдана, не треба да је убије, већ да обрати пажњу на којем ће месту она ући у земљу, јер се сматрало да ту има закопаног блага. Представе о таласону у источној Србији блиске су представама о бићу под називом талас’м у данашњој Бугарској и домовоју у Русији, који су такође заштитници куће и јављају се у облику змије.
Благо се често доживљава не само као материјални већ и као духовни ентитет, чијим задобијањем се решавају суштинске људске потребе и запитаности. И поред привлачне спољашњости, верује се да је благо проклето и опасно, односно, да се може користити само у посебним случајевима, као и да га најчешће налазе они који га не траже. Забележен је велики број предања о опасном благу, пре свега о злату, при чему тражење блага доводи до болести или смрти. Овакви сижеи су, по свему судећи, у вези са представама о благу које је у власти натприродног света, све док га друштво (на нивоу релације култура / природа) не ,,очисти” од утицаја оностраног.
Представе о благу имају изражен хтонски, али и соларни карактер, нарочито када је реч о симболици злата као идеалтипског закопаног блага. Везу злата са сунцем наглашава симболичка синонимија са мотивом подземног сунца.
У представама о закопаном благу често се спајају савремени и древни мотиви. Примера ради, у селу Балта Бериловац (Књажевац) налази се камен у облику седла, испод кога је, према веровању, благо. Једно од забележених предања каже да је на тај камен из авиона пао Марко Краљевић.
Литература: Dobrila Bratić, Gluvo doba, Beograd: Plato, 1993; Слободан Зечевић, „Таласони – митска бића заштитници грађевина и закопаног блага“, Гласник Етнографског музеја 28/29, 1966; Слободан Зечевић, „Нека веровања из традиције становништва приобалних насеља“, Гласник Етнографског музеја 57, 1993; Драган Јацановић, „Сребрни цар у светлу археолошких и етнолошких проучавања“, Етно-културолошки зборник VI, Сврљиг, 2000; Zoja Karanović, Zakopano blago – život i priča, Novi Sad: Bratstvo, 1989; Jasna Mijailović, „U potrazi za zakopanim blagom“, Zbornik radova Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru 5/6, 1987/1990; Radmila Pešić, Nada Milošević-Đorđević, Narodna književnost, Beograd: Vuk Karadžić, 1984; Радослав Раденковић, „Народне приче о закопаном благу“, Развитак 6, 1990; Живка Ромелић, „Легенде о злату“, Етно-културолошки зборник V, Сврљиг, 1999; Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Ивица Тодоровић, „Митско злато. Прилог проучавању митологије трагања за златом на примеру грађе из сврљишке области“, Братство X, 2006; Ивица Тодоровић, „Значење злата. Специфични семантички простори митологије злата у српској народној традицији – некад и данас“, Традиција – фолклор – идентитет, Сремски Карловци: Институт Академије – Високе школе СПЦ за уметности и консервацију, 2010; Српска енциклопедија 1/2, Нови Сад – Београд: Матица Српска – САНУ – Завод за уџбенике, 2010.
Ивица Тодоровић
