БИОМЕДИЦИНА
БИОМЕДИЦИНА, професионални медицински систем поникао на Западу, има доминантан положај широм света. Почива на примарно биолошкој дефиницији болести као одступања од универзалних биолошких норми, патофизиологије у појединачним физичким телима, при чему се домен телесног тумачи као одвојен од других друштвених и културних домена. Раније је називана научна, космополитска, модерна, западна, алопатска или једноставно медицина. Појам б. је скраћени облик од претежно биолошке медицине и данас је свеопште прихваћен. Његовим коришћењем у антропологији је елиминисана имплицитна хијерархија садржана у већини раније коришћених термина и наглашена једнако професионална природа многих незападних медицинских система.
Током највећег дела 20. в. б. се користила као стандард за евалуацију свих других медицинских система. Сматрало се да је б. научна, објективна, акултурална и универзално валидна, а да други медицински системи, означени као етномедицине, почивају на културним веровањима и да имају занемарљив или непостојећи научни значај. У последњој четвртини 20. в. у антропологији је дошло до препознавања културолошких основа биомедицинске теорије и праксе. Прве назнаке тога јавиле су се у студијама које су се бавиле проучавањем професионалних традиционалних медицина у компаративној перспективи која је обухватала б. У тим студијама биомедицина је први пут привукла пажњу антрополога као културни конструкт али није била главни предмет анализе. То је промењено под утицајем уплива интерпретативне перспективе у медицинску антропологију током 1980-их. Проучавање б. је најпре наишло на неодобравање у оквиру дисциплине, укључујући медицинску антропологију, као и међу лекарима. Узрок томе су моћ и углед који б. има у западном друштву и чињеница да је реч о домену сопствене културе. Студије из прве половине 1980-их, махом интерпретативне, дале су легитимитет антрополошком проучавању ове теме. У њима су анализиране различите биомедицинске специјалности, концептуални модели који руководе клиничким праксама, њихове варијације и заједничка идеолошка основа, повезаност различитих домена културе са биомедицинском теоријом и праксом, попут етницитета, расе, рода, религије, класе.
Антрополошке студије су показале да је б. упркос научној основи, социокултурни систем који се састоји из скупа веровања, норми и пракси, повезан са друштвеним, економским, политичким и филозофским доменима културе у којој је настао и који константно реагује на историјске околности. Формулације људске биологије, болести и лечења у оквиру б. су културно специфичне и у том смислу она представља само једну од етномедицина, а не објективни медицински стандард за процену других медицинских система. Осим тога, б. не представља јединствен ентитет већ скуп бројних варијација или „медицина“ које су резултат интеракције између глобалних стандарда и технологија и локалних значења и друштвених односа; она је хетерогена и локално конструисана, и на нивоу теорије и на нивоу праксе, и у западним и у незападним друштвима.
Стављање фокуса на људску биологију и физиологију, као и механицистичко и атомистичко тумачење људског тела карактеристично за б. вуче корене из периода интензивне индустријализације на Западу, док је раздвајање физичког тела од ума и поља друштвеног производ картезијанске традиције. Феминистички аутори су истакли да је б. од својих зачетака идеализовала тело мушкарца као прототип тела-машине која савршено функционише, док је женско тело дефинисано као девијација у односу на мушки прототип. Последично, б. је патологизовала женске биолошке процесе и подвргла их технолошким интервенцијама. Иако се представља као акултурална и објективна, савремена б. рефлектује веровања и вредности секуларизоване космологије у чијој се основи налази уверење да ће развој технологије омогућити превазилажење свих ограничења које човеку намећу биологија и природа.
Показујући да је б. производ културе, антрополози су се придружили колегама из области филозофије, социологије и историје биомедицине које припадају ширем пољу културолошких студија науке. У оквиру овог поља неупитан статус биомедицинског знања у друштву доведен је у везу са питањем моћи, идеологијом, политичким и економским факторима. Уочено је да б. рефлектује интересе и вредности режима власти у зависности од периода и контекста, подржавајући хегемонистичке идеологије и хијерархију међу друштвеним групама, и да функционише као средство друштвене контроле. Овакво тумачење б. у антропологији и шире првенствено је обликовано под утицајем дела Мишела Фукоа, који је показао како су историјски и контекстуално условљене епистемолошке промене крајем 19. в. допринеле настанку модерне б. као позитивистичке науке о човеку која има нормативан статус у управљању људским животом. Ове промене биле су у вези са појавом либерализма, капитализма и биомоћи – моћи над животом која се испољава на телу служећи се научним знањем, подстичући саморегулацију појединаца у правцу интереса власти. Близак овој перспективи је приступ који заступа критичка медицинска антропологија. Ова грана медицинске антропологије, обликована под утицајем марксизма и политичке економије здравља, анализира б. у друштвено-политичком контексту и контексту глобалне доминације, сагледавајући њену повезаност са капитализмом.
У савременим антрополошким студијама б. акценат је на интерпретацији, дискурсу, искуству, значењу, пракси. Промене у перцепцији б. довеле су до нових тема за проучавање попут конфликта интереса у пракси и истраживању, нарочито у вези са активностима фармацеутских компанија, медикализацијe и фармацеутикализацијe. Поред споменутих, важне теме су и биоетика, биомедицинске биотехнологије, генетика, геномика, персонализована медицина, медицина утемељена на доказима, институције и гране б., здравствене политике, здравствена заштита и нега, однос лекара и пацијента, културолошки утицаји код лекара у постављању дијагнозе и лечењу, и друге теме. Развој нових информационих технологија условио је појаву нових феномена за проучавање као што су телездравство и телемедицина.
У српској етнологији и антропологији б. није била предмет проучавања све до последње деценије 20. в., до када је фокус проучавања био на етномедицини дефинисаној као културно специфични систем знања и пракси супротстављен б. Током 1990-их јавља се тумачење б. као социокултурног система и антрополошки релевантног предмета проучавања. Од тада се домаћи антрополози баве изучавањем актуелних тема које прате светске трендове. Као примери се могу навести комуникацијa између здравствених радника и родитеља о вакцинацији деце, као и приступ лекара проблему одбијања вакцинације и стереотипизацијама које се том приликом јављају. Предмет проучавања било је и искуство трудница и породиља у здравственом систему Србије са акцентом на значају неформалних односа, веза, као и комплексан однос између биомедицинских биотехнологија и релевантних јавних политика, биоетике, политике и религије.
Литература: Baer, Hans A., Merrill Singer & Ida Susser. 2004. Medical Anthropology and the World System. Westport, London: Praeger; Baer, Hans A., Merrill Singer & John H. Johnsen. 1986. “Introduction: Toward a Critical Medical Anthropology.” Social Science & Medicine 23(2): 95–98. https://doi.org/10.1016/0277-9536(86)90358-8; Coburn, David. 2001. “The Medical Profession.” In International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences, vol. 14, eds. Neil J. Smelser & Paul B. Baltes, 9523–9530. Amsterdam: Elsevier; Ember, Carol R. & Melvin Ember, eds. 2004. The Encyclopedia of Medical Anthropology: Health and Illness in the World’s Cultures. New York: Kluwer Academic/Plenum Publishers; Foucault, Michel. 2003. Society must be defended. New York: Picador; Foucault, Michel. 2007. Security, territory, population. New York: Palgrave Macmillan; Fuko, Mišel. 2005. Psihijatrijska moć. Novi Sad: Svetovi; Fuko, Mišel. 2006. Istorija seksualnosti 1. Volja za znanjem. Loznica: Karpos; Fuko, Mišel. 2009. Rađanje klinike: arheologija medicinskog opažanja. Novi Sad: Mediterran Publishing; Gaines, Atwood D. 2006. “Biomedicine.” In Encyclopedia of Anthropology, vol. 1, ed. H. James Brix, 370–371. Thousand Oaks, London, New Delhi: Sage Publications; Inhorn, Marcia C. & Emily A. Wentzell, eds. 2012. Medical Anthropology at the Intersections: Histories, Activisms, and Futures. Durham & London: Duke University Press; Ivanović, Zorica. 2011. “Developing and Establishing Medical Anthropology in Serbia.” Cargo – Journal for Cultural and Social Anthropology 1(2): 148–157; Kleinman, Arthur & Robert A. Hahn. 1983. “Biomedical Practice and Anthropological Theory: Frameworks and Directions.” Annual Review of Anthropology 12: 305–333; Lock, Margaret & Vinh-Kim Nguyen. 2018. An Anthropology of Biomedicine. Hoboken: Wiley Blackwell; Pool, Robert & Wenzel Geissler. 2005. Medical Anthropology. Maidenhead: Open University Press; Singer, Merrill. 1986. “Developing a Critical Perspective in Medical Anthropology.” Medical Anthropology Quarterly 17 (5): 128–129. https://doi.org/10.1111/j.1937-6219.1986.tb01055.x; Singer, Merrill. 1990. “Reinventing Medical Anthropology: Toward a Critical Realignment”. Social Science & Medicine 30 (2): 179–187. https://doi.org/10.1016/0277-9536(90)90078-7; Srdić Srebro, Anđa. 2009. „Medicinska antropologija i/ili antropologija zdravlja i bolesti.“ Etnološko-antropološke sveske 14 (3): 79–92; Vučinić Nešković, Vesna. 2023. “Emerging subdisciplines in ethnology and anthropology of Serbia: research trends at the Faculty of Philosophy, University of Belgrade.” International Journal of Anthropology and Ethnology 7: 5. https://doi.org/10.1186/s41257-023-00082-3; Winkelman, Michael. 2009. Culture and Health: Applying Medical Anthropology. San Francisco: Jossey-Bass.
Јелена Вукићевић
