БАБИЦЕ
Бабице (бапке, бабиле) су митска бића која, према народним веровањима, доносе болест породиљи и детету. У општесловенском контексту реч баба означава различите женске демоне. Могло би се претпоставити да је Баба њихова господарица, или да се, пак, умножава кроз њих. Према неким тумачењима, бабице потичу од жена умрлих на порођају или током трудноће, или од различитих „нечистих покојника“.
Најчешће се јављају у веровањима и басмама источне и јужне Србије, на Косову, у Поморављу, Скопској котлини, односно, у источним и јужнијим деловима српског етничког простора. Примера ради, у области Сврљига и Алексинца, али и у Скопској котлини, на исти начин су породиљу за коју се сматрало да су је напале бабице кадили димом (запаљеног катрана). Некад је за исти комплекс веровања коришћена другачија терминологија. Тако се у околини Ђевђелије говорило да породиљу дави сенка.
Ова реч користи се и у ширем семантичком контексту. У Кучима су прављени посебни хлепчићи у виду крста, који су називани бабице. Остављани су на гробовима недавно умрлих рођака. У околини Пирота су жене које рађају обележавале Бабинден (након зимског светог Јована), посвећен заштити од бабица.
Бабице делују у периоду од четрдесет дана после порођаја или, у ретким случајевима, пре порођаја, а нападале су током ноћи. Према веровањима са Косова и Метохије, бабице су се врзмале око породиље и детета посебно у току порођаја, треће и седме ноћи након рођења детета, као и током првих четрдесет дана уопште. Ова веровања су у непосредној вези са идејом да демони доносе болест, која је често персонификована (нпр. чума − ’куга’). Некада су изазивале велики страх, па је њихово име у појединим крајевима табуисано (нпр. у околини Бољевца и Алексинца) и називане су оне, како не би биле дозване. Не постоје јасне представе о њиховом изгледу (жене дуге косе у црнини, вихор и сл.), а негде се сматрало да су невидљиве. Из појединих басми види се да бабице могу бити и женске и мушке. Њихов број варира (нпр. три или седам). Према једној представи, односно басми из околине Књажевца, замишљане су као колона непријатељски настројених покојника, која уништава све пред собом.
У циљу заштите од бабица створен је читав систем који подразумева онемогућавање њиховог приступа породиљи и детету, као и терање уколико су већ присутне. У том случају најчешће се прибегавало бајању. Породиља није смела четрдесет дана да напушта кућу, пре свега ноћу, њена соба је увек била осветљена и није остављана сама. Непрестано је подстицана ватра, прављене су магијске препреке за бабице симболичним ограђивањем простора око куће и у кући. Поред новорођенчета су се остављали заштитни предмети (нпр. срп, гребени и сл.), коришћени су бели лук, црвени конац итд. Веровало се да се бабице плаше огња и светла. Од магијских радњи за заштиту детета најчешће су примењивани провлачење, купање и кађење. Поступци провлачења (рецимо, вучји зев) подразумевали су комуникацију на релацији „овај“ свет / „онај“ свет. Дете је провлачењем симболично сакривано од бабица јер је стварана лажна представа да је отишло у онострани свет.
Ова веровања имају сличности са ноћницама, суђеницама, вештицама, алама, грозницама, некрштенцима, па и вилама. Сва ова митска бића могу нанети штету детету или породиљи, а представе о њима често се и мешају. На пример, ноћнице изазивају несаницу код деце. Синонимна митска бића (порођајни демони) позната су и под називима наве, навије, навоји, маве, манави (у источним и јужним областима српског етничког простора). Нави лете у птичјем облику и ноћу нападају мајку и дете. Замишљају се и као дивље гуске, а некад и као длакава бића налик мајмуну. У Кочанима је забележено веровање да навјаци настају од мишева. Увек се јављају у множини (обично три, седам, или дванаест). Ови називи упућују на душе умрлих предака (старо значење речи нав је ’душа ’, ’покојник ’), које по рођењу долазе да одреде судбину новорођенчету. Синонимни називи за наве су свирци (у околини Лесковца и Врања), мацић, мацаруо (у приморским областима), итд. И суђенице су бића која се у извесним аспектима могу повезати са бабицама, односно са Бабом. Некад су бабице изједначене са вештицама и караконџулама.
Литература: Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Београд: Нолит, 2004; Татомир Вукановић, Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији, Београд: Војноиздавачки завод − VERZALpress, 2001; Етимолошки речник српског језика 2, Београд: САНУ, 2006; Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Љубинко Раденковић, „Митолошка бића везана за рођење детета“, Етно-културолошки зборник I, Сврљиг, 1995; Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Славянские древности. Этнолингвистический словарь, Москва: Институт славяноведения и балканистики, 1995; Српска енциклопедија 1/1, Нови Сад – Београд: Матица Српска – САНУ – Завод за уџбенике, 2010.
Ивица Тодоровић
