БЕЛА НЕДЕЉА
Седмица која претходи Великом посту, између Месних и Белих поклада, у народу је позната као Бела недеља. Дани у овој седмици били су обележени специфичном исхраном, обредно-обичајним радњама, различитим забранама, ради што боље припреме за наступајући пост. Ова седмица била је испуњена радошћу, игром, весељем. У томе су учествовали сви припадници породичне / сеоске заједнице, примерено узрасту. Специфична обредна исхрана, маскиране поворке, љуљање, обичаји везани за стоку и живину, најбитнија су обележја седам последњих дана месојеђа.
Бела недеља је последња седмица дозвољеног мрса пред Велики пост. Среда и петак у овој седмици нису били посни, дозвољавало се једење мрсне хране. У многим селима основу исхране чинила је само млечна храна, тзв. бели смок (млеко, сир, кајмак, барена јаја), по чему је ова седмица и добила назив. После Другог светског рата, као својеврсне прекретнице, у исхрану се уводе и друге намирнице.
Ово је и последња седмица зиме, период године у коме, према старијим веровањима, још увек делују ноћни демони. Била је позната и као Загонетна недеља, а назив је вероватно настао по загонетним (мистичним) ритуалима, тј. маскираним поворкама људи са нагарављеним лицима, који су били прерушени, огрнути животињским крзнима. Звонили су и шкљоцали клепетушама, галамили, разуздано се понашали и скупљали дарове. Жеља маскираних је да изгледају што гротескније, па у ту сврху мењају изглед прерушавањем, а глас „извртањем“, чиме се отежава препознавање онога ко је испод маске.
Маскиране поворке биле су познате на читавом српском простору, а разлике су се везивале за назив и број учесника. То су биле претежно мушке дружине које су представљале свадбу, са препознатљивим ликовима младе, младожење, кума, старог свата, бабе, деде, домаћина свадбе, музиканта.
Бела недеља је у народној култури препознатљива и по љуљању, које је било познато у готово свима крајевима и местима. Љуљашка је везивана у кућном дворишту или на јавним местима у селу. Обичај љуљања на јавним местима је током друге половине XX века изобичајен, али су везиване љуљашке деци у двориштима. Љуљало се током Беле недеље, на Беле покладе и за време читавог поста.
Сточни фонд је био од велике важности за опстанак заједнице. У току Беле недеље стока се истеривала ујутру рано да се напоји свежом, тек извученом водом из бунара у циљу повећања количине млека. Да би се стока заштитила од вештица, чија је активност, како се веровало, појачана током Беле недеље, врата од штале подупирана су преврнутом метлом. Према народном веровању, треба избегавати и насађивање кокошки да пилићи не би били болесни. У току Беле недеље стока се није крмила, као вид заштите од вукова.
За осигуравање здравља успостављане су забране. На Бели четвртак и Бели петак није се радило због велике болести или је, у зависности од места, био забрањен рад током читаве седмице. У многим местима било је забрањено прање косе да не би брзо оседела. Ове седмице, према веровању, земља спава, па се зато ништа не ради у пољу да град не туче летину. Вода се не мути да ала не би тукла усеве. Жене нису узимале ништа пртено у руке, а негде се нису радили никакви ручни радови.
Деци је брањено да увече излазе због веровања у појачану активност вештица. Због овога се мазало и белим луком.
Последњих неколико деценија обичаји практиковани у току Беле недеље готово су изобичајени, а неки од њих (маскирање, на пример) померени су на последњи дан пред почетак Великог поста, на Беле покладе.
Литература: Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Мила Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Нови Сад: Војвођански музеј – Прометеј, 1996; Милина Ивановић-Баришић, „Покладе у околини Београда“, Етно-културолошки зборник II, 1996.
Милина Ивановић-Баришић
