СУПКУЛТУРА
СУПКУЛТУРА (поткултура, енг. subculture), социолошки концепт око којега је окупљена група људи која има заједнички стил, интересовања, друштвене ритуале, наративе, по чему се разликују од чланова других социјалних група и доминантне културе. Као „култура у култури“, средиште алтернативног културног живота, с. није нужно супростављена доминантној култури, довољно је да буде другачија и да коегзистира с њом. Припадници с. поистовећују се са одабраним садржајима снажније него са општеприхваћеним вредностима. Они чине неформалне групе настале на основу интересовања, а које обликују, опредмећују и преносе групно искуство којим се обликују идентитети. Изглед и начин одевања сматра се најистакнутијим комуникативним средством припадника с., неретко довољним да самостално означи припаднике нпр. панк, рок, хипи, метал, готик и др. с. Неретко се с. сматрају девијацијом стандардизоване, доминантне културе тј. мејнстрим друштва, чиме се супкултурни појединци доводе у позицију Другости, унутар које стварају сопствену културу, а своју различитост приказују и музичким укусом, вредносним системом и сл.
Термин с. се првобитно користио при истраживању различитих културних образаца мањинских група унутар „плуралистичких“ друштава. У првим деценијама 20. в., пре свега у радовима чикашких криминолога и социолога, јављају се приступи који се баве истраживањем разноврсности људског понашања у америчким градовима, проучавањем омладинских уличних дружина и девијантних група. Седамдесетих година теорије Бирмингемског центра за савремене културолошке студије доводе до раскида са чикашком традицијом, истичући неомарксистички приступ класама и моћи, путем проучавања омладине радничке класе, где се супкултурно ангажовање посматра као форма отпора културној хегемонији, поље борбе између буржоазије и пролетеријата за културну и социјалну моћ. Осамдесетих година долази до настанка академског гледишта званог постсупкултурна теорија. Она наглашава поделу с. између стила, музичког укуса и идентитета, односно концепт супкултурног капитала, заснован на Бурдијеовом културном капиталу, који укључује знање, укус и социјалну способност приликом легитимисања сопственог идентитета, животног стила и социјалног статуса, а то доводи до разликовања од група са другачијим укусом.
Сара Торнтон дефинише с. као културе укуса, под чиме подразумева културе које настају на основу заједничког музичког укуса, потрошње истих медија и преференција према људима сличног укуса, на основу чега настаје супкултурни стил, препознатљив у одевању, музици, социјалним ритуалима, понашању. Он представља основну форму кроз коју се исказују различити идентитети, лични и колективни. Кроз супкултурни стил се истиче индивидуалност, креативност, непоновљивост, које афирмишу личност, дајући јој препознатљивост која није значајно истакнута у идентитетима какви су нпр. етнички, национални и колективни. Улога стила није само идентитетско одређење појединца, већ и одређивање граница с. према другим друштвеним групама. Одабир супкултурног стила приказује „добровољно изгнанство“, путем ког припадници с. јасно стављају до знања да су њихови светови другачији, а укуси и вредности алтернативне наспрам спољњег света који их процењује и одбацује на основу првенствено изгледа.
С. омогућава осећај припадности и солидарности, нуди социјални простор идентификације на ком личне карактеристике појединаца долазе до изражаја, док истовремено симболичким отпором исказује алтернативу установљеним друштвеним обрасцима. Услед тога неретко су посматране као другачије и/или негативне и на мети су друштвених предрасуда. Истраживање спроведено на територији Београда показује да мејнстрим култура у Србији маргинализује припаднике различитих с., чији се припадници сусрећу са дискриминацијом, предрасудама и увредама у свим аспектима социјалног и професионалног живота укључујући и физичку опасност која им је претила искључиво на основу обележја свог стила.
Литература: Božilović, Nikola. 2006. „Identitet i značenje stila u potkulturi“. Filozofija i društvo 2: 233–250; Gelder, Ken and Sarah Thornton. (eds.) 1997. The Subcultures Reader. New York: Routledge; Gelder, Ken. 2007. Subcultures: Cultural Histories and Social Practice. Oxfordshire: Routledge; Hebdidž, Dik. 1980. Potkultura: značenje stila. Beograd: Rad; Marić, Ratka. 1998. „Potkulturni stil kao polje simboličke akcije“. Sociologija 2 (40): 159–190; Prica, Ines.1991. Omladinska potkultura u Beogradu simbolička praksa. Beograd: Etnografski institut SANU; Thornton, Sarah. 1995. Club Cultures: Music, Media and Subcultural Capital. Cambridge: Polity Press; Trbojević, Danilo. 2018. „Između muzike i nasilja: 'šutka' kao ritualizovani performans identiteta i ideologija“. Etnoantropološki problemi 13 (4): 1031–1066; van der Steen, Bart and Thierry P. F. Verburgh (eds.) 2020. Researching Subcultures, Myth and Memory. Cham: Palgrave Macmillan; Williams, J. Patrick. 2007. “Youth-Subcultural Studies: Sociological Traditions and Core Concepts”. Sociology Compass 1 (2): 572–593.
Марина Мандић
