МЕДИКАЛИЗАЦИЈА
МЕДИКАЛИЗАЦИЈА,пракса путем које одређени немедицински проблем бива редефинисан као медицински те протумачен као болест, поремећај или област која треба да буде под надзором биомедицине. Тиме дати проблем постаје предмет медицинске пажње и трагања за превенцијом, дијагностиком и терапијом. Термин м., настао у социологији, подразумева ширење утицаја и ауторитета биомедицине и медицинских стручњака на уређивање сфера живота које су претходно сматране доменом друштвених, а не биолошки патолошких појава. Као најчешћи примери у литератури се наводе рођење и умирање који су раније били концептуализовани као првенствено друштвени догађаји, а временом патологизовани и постављени у регулаторне оквире медицине. М. је историјски уско повезана с процесом модернизације који је током 17. в. захватио Западну Европу, а који је вођен идејом успостављања контроле над природним појавама применом научних открића и увида. Зачетак статистике у овом периоду довео је до формирања концепта „нормалности“ под којим је подразумевана уобичајеност, просечност, као и оно што је у једном друштву дефинисано као прихватљиво првенствено од стране ауторитета. То је даље водило ка покушајима стандардизације различитих сфера друштвеног живота. Током модернизације одвијало се и успостављање медицине као професије која се темељи на прикупљању, систематизацији и преношењу нових медицинских знања. У складу са идејом рационалне примене науке на свакодневни живот, током 18. и 19. в. поље деловања медицинске професије проширено је са индивидуалне патологије на догађаје или периоде животног циклуса. Поред рађања и умирања, м. подлежу адолесценција, менопауза и старење, касније и рано детињство. Политиком стандардизације утемељене на научним сазнањима, медицина добија ауторитет регулатора здравља и моралног понашања читавог становништва једне земље. Под надзор медицине доспевају емоције, сексуалност, дојење, хигијена, фискултура и многи други аспекти свакодневног живота. Универзална идеја о нормалности и нормалном телу служила је као основ за процењивање девијантног и болесног. Једна од последица овакве праксе била је и патологизација сиромаштва јер су сиромашни слојеви сматрани извором зараза и порока, те су стављани под надзор. Припадници друштва који су означавани као ментално болесни или морално проблематични бивају изоловани у одговарајуће институције. Сви поменути процеси одвијали су се под окриљем снажног државног апарата који их подржава одговарајућим законодавством у западноевропским друштвима док пракса м. није толико видљива у домаћем контексту током 19. в. када је успостављање државности било у зачетку. Период убрзаног развоја медицине у западним земљама је у Србији био обележен турбулентним историјским и политичким догађајима, неразвијеношћу, недостатком медицинског кадра и администрације као носилаца политика надзора и регулације. Процес м. у домаћем контексту уочљивији је у 20. в., нарочито у периоду социјализма. Пример позитивног утицаја ове праксе у нашем друштву представља м. порођаја која је допринела већој стопи преживљавања породиља и новорођенчади, као и значај м. абортуса за здравље и добробит жена.
М. је данас важан концепт у друштвеним наукама које се баве студијама медицине. Основно питање које оне постављају јесте шта је довело до тога да одређени проблем буде редефинисан као медицински и које су последице тога. Критички оријентисани аутори м. виде као механизам друштвене контроле којим се дефинише и третира девијантност у односу на успостављену друштвену норму. Пример за то представља хомосексуалност, која је у међувремену демедикализована. Овај пример упућује на различите процесе и промене које се временом одвијају на пољу м., што указује на то да она не мора имати негативне последице. Поред патологизације разлика међу људима, м. је критикована и због индивидуализовања одређеног проблема занемаривањем друштвеног и политичког контекста као фактора у његовом појављивању. Тако су проблеми дискриминисаних друштвених група и појединаца, попут стреса услед неизвесних и тешких животних услова, често третирани медикаментима уместо друштвено-политичким променама. На овом примеру м. се најјасније показује као приступ којим се третирају симптоми, а не узроци одређеног проблема у друштву. Ова критика је упућена из перспективе медицинске антропологије у којој концепт м. такође фигурира као значајан. Медицински антрополози су посебну пажњу посветили начинима на које биомедицина акумулира и користи моћ и ауторитет. Етнографска истраживања су омогућила увид у различите друштвене одговоре и реакције на праксум.Антрополошко ангажовање је нарочито уочљиво у истраживању м. менталног здравља, у вези са чиме су антрополози указивали на могућност медицинске професије да редефинише одређена лична искуства на начине који доводе до културолошких промена. Значајну антрополошку пажњу привукла је и м. женског тела и здравља. У том погледу су често коришћени оквири феминистичке критике биомедицинске моћи над женским телима. Медицина је описивана као дубоко патријархална институција која подвргава женска тела различитим репродуктивним технологијама. Феминистички приступ је скренуо пажњу на могуће негативне последице које развој медицинских технологија може имати на здравље жена и на људска права. Антрополошка истраживања су указала на различите одговоре и реакције жена на м. те показала да жене нису увек пасивне жртве овог процеса. Жене могу отворено прихватати м. и медицинске технологије, нарочито у погледу контролисања или подстицања фертилитета и последичног остваривања независности и пожељног начина живота.
Уопштена критика м. артикулисана у друштвеним наукама тиче се опасности од опште патологизације и претварања људских различитости у дијагнозе/поремећаје које треба медицински третирати. Проучавања м. су показала да је то динамичан процес који се развија и мења у складу с друштвено-политичким трендовима и да може имати различите последице.
Литература: Conrad, Peter & Meredith Bergey. 2015. Medicalization: Sociological and Anthropological Perspectives. In: James D. Wright (ed), International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences (Second Edition). Elsevier: Oxford: 105–109; Durbach, Nadja. 2005. Bodily Matters: The Anti-Vaccination Movement in England, 1853–1907. Duke University Press; Lock, Margaret. 2004. Medicalization and the Naturalization of Social Control. In: Ember, Carol R. & Melvin Ember (eds.), The Encyclopedia of Medical Anthropology: Health and Illness in the World’s Cultures. New York: Kluwer Academic/Plenum Publishers: 116–124.
Весна Трифуновић
