МОДЕРНА КРЕМАЦИЈА
МОДЕРНА КРЕМАЦИЈА, спаљивање посмртних остатака у савременим крематоријумима, врши се без употребе ватре. Мртво тело се излаже деловању високе температуре што доводи до његове потпуне дехидрације. Након завршеног процеса, несагорени остаци (крупније кости) мељу се у кремулатору и сједињују с остатком пепела. Пепео се похрањује у урне (посебне посуде дизајниране за ову сврху) и предаје породици, односно погребној служби која је задужена да урну положи у колумбаријум (касете у зиду), розаријум (касете у земљи), постојеће гробно место или да пепео распе у за то предвиђени простор. М.к. представља алтернативу инхумацији, а њена промоција и афирмација везују се за почетке и развој модерне, тј. модерних друштава првенствено хришћанске цивилизације. За разлику од архаичне кремације, која подразумева употребу ватре и има религијски смисао, почетне идеје м.к. повезане су с изразито антиклерикалним и антирелигијским идеологијама, мада су често представљане само као религијски неутралне.
У литератури о развоју м.к. наглашава се кључна улога Француске, у којој је кремација постала алтернатива класичној сахрани револуционарним законом из 1797. год., да би 1804. поново била проглашена илегалном. Тиме се она показала као облик круцијалног идеолошког и политичког протеста, што ће бити још много пута и у каснијим раздобљима развоја идеје и покрета. Током 19. в. идеја м.к. се проширила по Европи, под паролом еколошки, економски и естетски прихватљивије праксе у односу на инхумацију. Брзина ширег прихватања ове праксе и реализација изградње модерних крематоријума зависиле су од много фактора и варирале од државе до државе. Културно и религијско наслеђе, улога традиционалих цркава и верских заједница, те друштвено-политичка клима били су пресудни у прихватању или одбацивању м.к. Најбрже и најлакше је прихваћена у земљама с преовлађујућом протестантском традицијом, као и у земљама са снажним социјалистичким покретима. Први крематоријуми били су саграђени последњих деценија 19. в. Интересовање за м.к. расте током прве, а омасовљење праксе током друге половине 20. в.
Први модерни крематоријум у Европи отворен је у Италији (у Милану) 1876. год. Католичка црква званично се супротставила м.к. декретом којим се, онима који желе да буду кремирани, ускраћује право на хришћански погреб. Разлози забране нису били теолошки већ примарно социолошки и идеолошки, јер је кремационистички покрет био повезан с деловањем социјалистичких и масонских организација, по правилу антиклерикално оријентисаних. Након Италије, крематоријуми се граде у Енглеској (Вокинг 1878, Манчестер 1892) и Шкотској (Марихил 1895). Године 1876. у Дрездену је одржан први међународни конгрес о кремацији, а 1885. основано је Аустријско кремационистичко друштво „Die Flamme“. Први крематоријум на теориторији Аустроугарске монархије отворен је у Рајхенбергу 1914. год. (данас Либерец у Чешкој). На северу Европе, у модернизацији посмртних пракси предњачила је Шведска (Стокхолм, 1887), затим Норвешка (Берген 1907) те Финска (Хелсинки, 1926).
Традиционално православне земље, као што су Румунија и Србија, карактерисао је интензивни и до данас нерешени сукоб између кремациониста и православне цркве. У Румунији је, без благослова Цркве, први и дуго времена једини крематоријум, био отворен у Букурешту 1928. год. У Србији се то десило 1964, такође без сагласности црквених власти. У Русији је, на крилима бољшевичке револуције, први крематоријум саграђен 1919. год. у тадашњем Лењинграду. Прва кремација на америчком тлу била је она Барона Јозефа Хенрија Лујса Шарла де Палме, кога су 1876. кремирали чланови Њујоршког теозофског друштва.
Римокатоличка црква је дозволила кремацију 1963. год., и то само уколико није мотивисана антихришћанским ставовима. Српска и Румунска православна црква нису одобриле кремирање, али је током времена постигнут прећутни пристанак на обављање опела над покојницима који ће бити кремирани. Како то није постало општа пракса, одлука о одржавању опела варира од једне до друге епархије, чак и од једног до другог свештеника. Грчка православна црква заузима најмање помирљив став о чему сведочи и чињеница да је први крематоријум отворен тек 2019. год. у Рицони, код Евије.
Пиониром м.к. у Србији сматра се песник и лекар Јован Јовановић Змај, који је у једној песми из збирке Ђулићи увеоци изнео својеврсни песнички манифест кремације. Највећи борац на пољу промовисања кремационистичке идеје и изградње крематоријума био је лекар Војисав Кујунџић. Уз његово огромно залагање, у Србији је 1904. год. основано Друштво „Огањ“, а 1934. су покренуте истоимене новине, које су редовно излазиле до почетка Другог светског рата. Кујунџић је умро 1946, не дочекавши остварење свог највећег сна. Кремација је у Србији легализована 1963. год., а крематоријум је, на Новом гробљу у Београду, отворен 1964. Био је то први крематоријум у СФРЈ. Љубљана је крематоријум добила 1978, Загреб 1985. год.
Последњи истакнути борац за афирмацију м.к. био је доктор Александар Костић, чувени југословенски хистолог и сексолог. За време његовог мандата на месту председника друштва „Огањ“, крематоријум је са Новог гробља пресељен на гробље Лешће (1980). Године 2004. отворен је и крематоријум Лисје у Новом Саду. Током последњих деценија 20. в. м.к. је задобила потпуно легалан статус и постала алтернатива инхумацији. Она неминовно одражава схватања и животне стилове појединаца и породица, али без дубљих идеолошких импликација, за разлику од ранијих периода, када су идеја и пракса спаљивања мртвих биле повезане с атеистичким, антиклерикалним, либералним, социјалистичким и разним другим идеологијама.
Ширењу и прихватању м.к. погодовао је процес секуларизације, али и бујање спиритистичких покрета и идеја које је пратило опадање вере у средишње хришћанске догме, понајвише у догму о васкрсењу. Развој технологије, медицинских знања и открића, те промена односа према телу уопште, а посебно према мртвом телу, довели су до потребе за његовим што бржим уклањањем – у складу са општом тенденцијом „заборава смрти“ која карактерише савремену цивилизацију. У Србији (Београд, Нови Сад) годишње се кремира 20–30 % упокојених. Спепељене посмртне остатке по закону није могуће расути изван гробља.
Литература: Pavićević, Aleksandra. 2016. Plamena tela. Spaljivanje mrtvih u Srbiji. Od paganskog rituala do moderne kremacije. Beograd: Clio i Etnografski institut SANU. Posebna izdanja 86. https://papamakarios.com.gr/en/services/cremation/#:~:text=Cremation%20in%20Greece%20takes%20place,legislation%20relevant%20to%20its%20operation
Александра Павићевић
