СОКО
СОКО, велика птица грабљивица и стрвинар, због моћног изгледа, способности дугог и хитрог лета, изузетног вида, чест је мотив у фолклору где, посебно у народним песмама, има претежно мушку симболику. С. припада небеским висинама и користи се за отмену врсту лова, достојну краљева и царева. У понеким веровањима и фолклорним формама код Словена с. представља младожењу, у сну девојци предсказује удају, трудници мушко дете. Често се атрибуира сивом бојом, што је елемент пренет из старијих слојева језика епске песме, где је формула „сиви соко“ стајаћа и честа. У старијим епским песмама, с. је познат као витешка животиња и чест jе почасни атрибут јунака. У гусларским песмама мотив с. осликава јуначки дух, па тако „јунак је рода соколова и пиле од сокола, а јуначко насеље и земља су гнездо соколово“. Неретко се с. изједначава са 'тићем / сивим 'тићем у јуначком контексту. За јунаке-соколове везан је и неки митски број, најчешће седам или дванаест. С., као и птице уопште може представљати душу умрлог, предсказати лош догађај или обавестити о њему. У старијем слоју епских песама с. и соколица представљени су као последњи судионици ратишта и реални и симболички посредници смрти. У лирским народним песмама, с. је најчешће надгледач љубавног догађаја, неретко и заштитник љубавног пара којег заклања својим крилима. У представи осовине света (птица на врху и змија на дну), на врху дрвета које симболизује архаичну, митолошку слику космичке вертикале налази се гнездо соколово. Врховна позиција с. повезана је с његовим својством да далеко види (уп. око соколово). Лирски фолклор је чувао традицију космичког стабла, али се уз прозну традицију обликовао и примио и друге мотиве – нпр. ватром угрожене птиће с., тј. запаљено гнездо.
У новијем фолклору, насталом током и након Другог светског рата, с. симболизује војнике који су одбранили неко место од Немаца и Италијана или су пали као жртве издајника, Немаца и усташа. У песмама с. се употребљава и као метафора женских ликова, јунакиња мучених од стране Немаца или усташа. Вредни, радни и јаки момци/мушкарци пореде се са с. и у песмама о послератној изградњи земље, радноакцијашким песмама и сл.
Литература: Detelić, Mirjana. 2012. „Hrt, konj i sokol u deseteračkoj epici“. U: Književna životinja, Kulturni bestijarij II. dio. Ur. S. Marjanić i A. Zaradija Kiš. Zagreb: Institut za etnologiju i folkloristiku, 43‒76; Gura, Aleksandar. 2005. Simbolika životinja u slovenskoj narodnoj tradiciji. Beograd: BRIMO, LOGOS, „Globosino“ – ALEKSANDRIJA; Delić, Lidija. 2022. „Oči sokolove: spektar usmene formule“. U: Animal: knjiga o ne-ljudima i ljudima. Kulturni bestijarij III. dio. Ur. A. Zaradija Kiš, M. Pasarić i S. Marjanić. Zagreb: Institut za etnologiju i folkloristiku, Hrvatska sveučilišna naklada, 435‒460; Fajgelј, Andrej. 2011. „Od sokola do kukavice: uloge ptica u pesničkom jeziku gusala“. U Ptice: književnost, kultura, Liceum 14. Ur. N. Tasić, D. Bošković i M. Detelić. Kragujevac: Centar za naučna istraživanja SANU i Univerziteta, 1–59; Karanović, Zoja. 2011. „Gavran i soko kao svadbeni medijatori u tri svatovske pesme (ili zaboravlјena priča o inicijaciji)“. U: Ptice: književnost, kultura, Liceum 14. Ur. N. Tasić, D. Bošković i M. Detelić. Kragujevac: Centar za naučna istraživanja SANU i Univerziteta, 125–140.
Нина Аксић
