БАДЊИ ДАН
БАДЊИ ДАН (24. децембар / 6. јануар), зимски празник, последњи дан шестонедељног поста, прославља се уочи Божића и њиме започиње божићно празновање. Заједно са Божићем, Б.д. се издваја у календару празновања српског народа као „чист“ празник јер не садржи друге благданске примесе – није ничија породична слава, заветни дан, еснафска слава, већ празник свих скупа и сваког појединачно.
Божићни празници посвећени су Христовом рођењу, међутим обичајна пракса указује да у појединим сегментима она излази из оквира хришћанског обележавања празника. Обичаји који симболизују божићно празновање значајним делом су претхришћански. Црква их је уградила у свој систем празновања дајући им хришћански ореол тако да се Б.д. и Божић могу посматрати као хришћански празници са претхришћанском традицијом. Бадњедански и божићни обичаји се прожимају чинећи јединствену целину о чему говори народна изрека „повезано ко Бадњи дан и Божић“. На Б.д. се обављају припреме за празновање као и само празновање. У делу дана који је посвећен припремама за празновање укућани обављају различите обичајне радње, утемељене на сазнању да је време божићног празновања од особитог значаја за породицу и њену добробит у наступајућем једногодишњем периоду. Главни елементи обредне праксе који представљају припреме за празновање подразумевају чишћење куће и дворишта, враћање позајмљених ствари / забрану давања ствари из куће, бадњедански пост, мешење обредних хлебова, припрему посне хране за породично вечерње окупљање, сечење и уношење бадњака, уношење сламе, опходе. Припремало се све што је укућанима потребно за све дане празновања од дрва за ложење до хране за стоку. По старијем народном веровању није се смело ништа радити током Божића, како у кући из које се ни остаци хране нису износили до трећег дана празника, тако ни око стоке осим њеног храњења. У припрему куће за празновање у прошлости је спадало склањање малих столица и столова (синије), прибора за предење и ткање, шиљатих предмета и др. Склоњене ствари су враћане на сам дан Божића ујутру или који дан касније. На Б.д. као и свих дана божићних празника није се давало ништа из куће. Посебно се пазило да се из куће не позајме со и ватра. Свако се трудио да раније позајмљену ствар врати власнику до празника. Било је уобичајено да се на Б.д. после подне закључа дворишна капија и тиме избегне непожељна посета. Обележје празновања је и куповина за кућу мање посуде која ће се одмах употребити за припрему хране и тако испунити правило да треба „поновити Божић“.
Пост на Б.д. уобичајен је и у садашњем времену; овај дан посте и многи који не посте цели пост. Карактеристика бадњеданског поста је и целодневни пост без хране и пића, пост до вечерњих сати – тзв. једноничење. Пост престаје на Божић ујутру узимањем мрсне хране – месо печенице, пржене кобасице и сл. Важна обредна радња на Б.д. која и данас опстаје мада у мањем обиму него што је то било до недавне прошлости, јесте мешење и печење обредних хлебова с којима се током Бадње вечери и на Божић поступа у зависности од функције која им је намењена. Фигурални хлебови, божићни колач, чесница и колач здравље сврставају се у најважнија обележја божићног празновања. Обредне хлебове месила је домаћица на Б.д. ујутру од белог пшеничног брашна уз употребу квасца – укисело. Од припремљеног теста одвајани су комади за божићни колач и здравље, а од преосталог теста прављени су фигурални хлебови – кућа, шака, кика, њива, виноград, гумно, овца, свиња, коњ, во, кокошка и пилићи и др. Они су намењивани члановима породице, стоци и плодности поља, а данас се значајно ређе припремају или су у потпуности изобичајени. Божићни колач се сече и једе на Божић исто као и чесница, а остали хлебови се једу на Б.д. током вечере.
Посна храна је важан сегмент бадњеданског празновања и припремала се најчешће за вечеру, која је по правилу обилна и разноврсна да би година која је празником започињала била плодна и богата. Јела су припремана од поврћа и житарица произведених у сопственом домаћинству: пасуљ, купус (сарма), риба (не свуда), мед, бели лук, разне салате, воће (јабуке, суве шљиве, ораси). Садржај вечере указује на то да је она већим делом идентична јелима из култа мртвих, пре свега оним која се спремају за подушја. За бадњеданску вечеру се предпоставља да је жртвени обред посвећен покојницима из породице и свим прецима. Вечера на Бадње вече је временом постала део култне праксе која је требало да допринесе породичном обиљу у наступајућој години, што је вероватно и утицало на то да се остаци хране не склањају са трпезе.
Један од најзначајних обреда на Б.д. је сечење, уношење у кућу и ложење специјално одабраног и припремљеног дрвета званог бадњак. Бадњак је најчешће храстово дрво, као најпоштованије дрво у српској народној религији, а може бити и церов, буков или од неке друге врсте. На Бадње вече га домаћин уноси у кућу и ставља на ватру да прегори. Спаљивање бадњака (једног или више комада) члановима породице је, по веровању, требало да донесе здравље, обиље и срећу. Бадњак се у последњих неколико деценија спаљује и у црквеним двориштима. После литургије парохијски свештеник освешта и пали раније припремљен бадњак уз присуство парохијана, који његове мање комаде могу да узму, однесу у кућу и ставе на икону где стоји до следеће године када се обично спаљује. Бадњак се у кућу уноси пре вечере, а у местима у којима постоје опходи деце и одраслих обично после њиховог одласка из куће. Бадњак се износи из куће трећег дана Божића и најчешће ставља на родне воћке или односи у виноград ради плодности. Од 1990-их у градовима се почело са праксом набављања бадњака на пијацама или испред храмова.
Заједно са бадњаком на Бадње вече у кућу домаћин уноси и сламу коју посипа по поду. По слами су бацани ораси да их деца сакупљају, а бацани су и у ћошкове. У новијем времену слама се обично у танком слоју стави по столу, прекрије столњаком, а потом распореди припремљена храна. Уношење сламе у кућу представљало је свечани обред који треба да обезбеди плодност, здравље и срећу укућана. Слама је, исто као и бадњак, изношена из куће трећег дана Божића и одношена у воћњак или у кокошињац.
Битан сегмент празновања Б.д. чине опходи – обичај да група младих или деце обилази сеоске куће ради давања благослова за здравље и напредак чланова домаћинства певајући песме (песмице) и заузврат добијајући одређену врсту дара (воће, слаткише, новац). Учесници под маскама или без њих долазе пред кућу или улазе у њу, отпевају краће песмице као вид благослова кући и укућанима. Обредне радње које врше магијског су или религијског карактера и у функцији су очувања плодности и здравља чланова породице и њиховог сточног фонда. Учесници опхода су радо примани у куће јер се веровало да ће њихова посета омогућити благостање у породици и домаћинству. У зависности од краја, у Србији су практиковани опходи коледара, сировара, носилаца вертепа, звездара, коринђара. Б.д. и у садашњем времену спада у празнике са релативно добро очуваном обичајно-обредном праксом.
Литература: Bandić, Dušan. 1991. Narodna religija Srba u 100 pojmova, ur. Slobodan Đorđević. Beograd: Nolit; Bosić, Mila. 1996. Godišnji običaji Srba u Vojvodini. Novi Sad: Muzej Vojvodine – Prometej; Kulišić, Špiro, Petar Ž. Petrović & Nikola Pantelić. 1970. Srpski mitološki rečnik. Beograd: Nolit; Red. Ljubinko Radenković & Svetlana Tolstoj. 2001. Slovenska mitologija: enciklopedijski rečnik termina. Zepter book world; Nedeljković, Mile. 1990. Godišnji običaji u Srba. Beograd: Vuk Karadžić.
Милина Ивановић Баришић
