МАНАСТИР (грч. μοναστήριον – самотно утврђење, самостан; од μόνος – један, сам, и στηρίζω – уврдити) је здање или комплекс здања у којем се живи монашким животом. M. се разликују по величини: од малих станишта, у којима живи један или неколицина монаха, па све до насеља у којима борави стотине монаха и искушеника. У зависности од величине и појединих особености, м. могу имати посебне називе. Тако, мали м. се назива монидрион; скит је мали м. у којем важе строга аскетска правила; м. удаљени од насељених места су пустиње. Лавра је велики м, у којем живи мноштво монаха, и који чини низ зграда око средишњег дворишта, у којем се налази саборна црква.
М. обично садржи цркву, монашке собе – келије или ћелије, трпезарију, а већи могу имати и конак, са собама за смештај посетилаца. М. са развијеном привредном делатношћу обухватају и зграде попут пекара, амбара, подрума, дестилерија, пивара, штала. У неким м. постоје и школе и уметничке радионице за иконопис, фрескопис, илуминацију.
Организовани живот у м.један је од видова монашког живота и назива се општежиће или киновија. Оснивачем киновијског монаштва сматра се преподобни Пахомије Велики (292–348), који је око 325. године у пустињи Тавенису, у Горњем Нилу, основао први м, где је био и духовни отац (игуман). Написао је и прва манстирска правила. Нешто касније је свети Василије Велики написао Велика и Мала правила, на основу којих су уређивани византијски м. Свети Јован Касијан, надахнут учењима светог Јована Златоустог, око 416. године оснива скитску монашку заједницу и пише Киновијска правила, под утицајем преп. Пахомија.
Манастирске монашке заједнице могу бити мушке или женске. Развој женског монаштва текао је упоредо са мушким, а сестра Пахомија Великог сматра се оснивачем првог женског м. и зачетницом женског монаштва.
Почеци монаштва код Срба јављају се са примањем хришћанства, мисијом св. Кирила и Методија и њихових ученика у другој половини IX века. Први српски м. настају у периоду пре династије Немањића, до XII века. Неки од најстаријих су м. св. Петра и Павла на Лиму, истоимени код Новог Пазара, св. арх. Михајла на Превлаци и св. Срђ и Вакх на Бојани. М. пренемањићког периода карактерише прероманички стил зетског приморја. Грађевине су мале, зидане ломљеним и притесаним каменом, а куполе су ниске.
Са династијом Немањића долази до великог подстицаја ширењу монаштва. Почев од родоначелника династије, Стефана Немање – св. Симеона Мироточивог, српски владари су подизали и даривали бројне м, а неки од њих су се у старости и замонашили. М. подигнути у периоду од половине XII до краја XIII века припадају рашкој стилској групи, коју карактерише романски екстеријер, а византијски ентеријер. Неки од најзначајнијих м. из овог периода су Студеница, Ђурђеви Ступови (задужбине Стефана Немање), Жича (Стефана Првовенчаног), Милешева (краља Владислава), Сопоћани (краља Уроша I), Дечани (Стефана Дечанског), Бањска (краља Милутина), Градац (Јелене Анжујске, супруге Уроша I).
М. српско-византијског стила настају крајем XIII и почетком XIV века, када се престоница сели у Призрен и Скопље и Срби долазе у ближи додир са византијском културом. У овом стилу грађен је м. Грачаница, задужбина краља Милутина.
Моравској школи припадају м.од доба кнеза Лазара, прве половине XIV, до средине XV века, када је српска држава пала под османску власт. Овај стил је добио име по сливу трију Морава, области кнежевине кнеза Лазара и деспотовине Ђурђа Бранковића. Неки од значајних м. из овог периода су Раваница, Лазарица (задужбине кнеза Лазара), Манасија, Каленић (задужбине Стефана Лазаревића), Љубостиња (кнегиње Милице).
Посебно значајно место у српској историји, култури и духовности има м. Хиландар на Светој Гори. У њему се замонашио св. Сава, и заједно са својим оцем, Стефаном Немањом, обновио га 1198. године. Те године хрисовуљом византијског цара Алексија III Хиландар постаје независан и предаје се на управу св. Симеону и Сави, „да буде Србима на поклон вечни“.
Кроз историју, м. су били просветни, културни и политички центри. У м. су отваране прве преписивачке школе; прва српска богословија основана је у м. Крка 1615. године, а Духовна академија м. Хиландар сматра се једним од најстаријих универзитета у свету. Често су били седишта буна и народног отпора, места доношења значајних историјских одлука, а као епископска седишта и места годишњих сабора. Тако је, на пример, у м. Вољавчи под Рудником налазило седиште Правитељствујушчег совјета; у м. Враћевшници је на празник Велику Госпојину 1812. године одржана Скупштина народних старешина, а на Цвети 1815. су се ту причестили кнез Милош и устаници пред одлазак у Таково.
У м. се чувају мошти светитеља и у њима су сахрањени српски владари и црквени великодостојници. У Студеници се чувају мошти Симеона Мироточивог, у Високим Дечанима св. Стефана Дечанског, у Раваници св. кнеза Лазара.
У народној традицији, посебно у песмама, јавља се замена гласова м и н, па је облик намастир забележио и Вук Караџић у свом Рјечнику.
Судећи по топонимима, многа места на којима су подизани м. претходно су биле шуме или гајеви дрвећа поштованог у паганској традицији: Бреска, Борач, Брезавица, Брезовац, Бршљанац, Буков манастир, Глоговац, Грабовац, Дреница, Дуб, Ковиљ, Ковиље, Крушедол, Купиново, Лешак, Лишљан, Ораховина, Топола, неки су од њих.
М. се јавља и као мотив у народним изрекама и пословицама: „Боље манастир да растуриш, него двоје младих да раздвојиш“, „Путуј, игумане, и не питај за манастир“.
Литература: Брија, Јован. 1999. Речник православне теологије. Превод дела Dictionar de teologie orthodoxa. Превод са румунског епископ источно-амерички Митрофан (Кодић). Београд: Хиландарски фонд Богословског факултета СПЦ; Караџић, Вук. 1818.Српски рјечник. Беч; Љушић, Радош. 2008. Енциклопедија српског народа. Главни и одговорни уредник Радош Љушић. Београд: Завод за уџбенике; Поповић, Димитрије. 2006. Српски манастири: историја, архитектура, уметност. Београд: Завод за уџбенике; Ракић, Радомир & Богдан Косановић. 2010. Велики православни богословски енциклопедијски речник. Редакција проф. протођакон Радомир Ракић. Превод дела Полныий православный богословский энциклопедический словарь. Редакција превода са руског проф. др Богдан Косановић. Том 1. Нови Сад: Православна реч; Стошић, Љиљана. 2006. Речник црквених појмова. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства; Стошић, Љиљана. 2008. Речник црквених појмова. Београд: Завод за уџбенике.
Милеса Стефановић Бановић
