СРОДСТВО ПО МЛЕКУ (енгл. milk kinship, ар. riḍāʼa), облик ритуалног сродства који настаје чином дојења детета од стране жене која му није биолошка мајка.
Ова установа, присутна у различитим културним и религијским традицијама, најдетаљније је кодификована у исламском правном систему, где чини једну од три основне форме сродства, поред крвног (nasab) и сродства насталог браком (muṣāharah). Кључна правна последица с.п.м. јесте забрана склапања брака између млечних сродника, а његов теоријски значај огледа се у томе што показује да се границе инцестуозног не дефинишу искључиво биолошком блискошћу, него и путем ритуалних и симболичких веза. Унутар исламског сродничког система с.п.м. почива на схватању ритуалне моћи и чистоте супстанце млека, која је способна да трансформише друштвене односе и редефинише идентитет појединаца. Млеко се не посматра искључиво као производ организма дојиље, већ као резултат заједничког доприноса телесних флуида дојиље и њеног супруга, те се сматра да дете успоставља сродничку везу са оба родитеља и њиховим сродницима. Ова веза настаје непосредним чином сисања, који подразумева физичку блискост и доводи до укључивања детета у категорију трајних сродника (mahram).
Иако се у литератури најчешће доводи у везу са исламом, с.п.м. представља широко распрострањен феномен с дубоким коренима у балканском контексту. Већ у средњем веку историјски извори бележе помен брата по млеку цара Уроша, што указује да је ова пракса била присутна и у владарским и у вишим друштвеним слојевима, а не само у сфери свакодневног народног живота. У народној традицији чин успостављања овог односа означава се термином задојавање.
У домаћој етнолошкој литератури с.п.м. различито је тумачено. Описује се као облик који заузима положај између биолошког и ритуалног сродства, с нагласком на симболичку и нормативну основу, а такође и као вештачко сродство. Истиче се да је родбина по млеку део сродства по мајчиној линији, при чему се одредница по млеку користи за разликовање унутар сродничког система у односу на тежу, мушку крв. Терминологија која прати ову институцију сведочи о високом степену њене културне артикулације, као и о њеној нормативној и симболичкој утемељености. Жена која доји дете именује се као помајка, полумајка, млечна мати, баба, нана, тетка или мајка по млеку, а деца повезана овим односом као брат по млеку и сестра по млеку, једнодојчад, мали брат и мала сестра, те побратими и посестриме.
Етнографска грађа указује на распрострањеност праксе међу јужнословенским народима, при чему су учесталост и значење варирали у зависности од локалног контекста. С.п.м. најчешће је успостављано у ситуацијама нужде, када мајка није могла да доји или је преминула након порођаја, па је задојавање детета представљало израз друштвене солидарности и колективне бриге. У том контексту централну улогу имају жене, међу којима дојиља заузима посебно место: она није била само физиолошка замена за биолошку мајку, већ кључна фигура у успостављању и одржавању сродничких односа. Чином дојења она посредује у стварању нових друштвених веза, преузимајући симболичку и моралну одговорност за дете. Избор дојиље истовремено је подлегао друштвеним и културним проценама, будући да се веровало да се путем млека преносе не само телесне него и карактерне особине, чиме се женско тело и праксе везане за њега налазе у самом средишту процеса конституисања сродства. Друге жене из окружења такође су активно учествовале: помагале су породиљи и, вршећи обичај или тражећи помоћ у невољи, проналазиле дојиљу за новорођено, болесно или без мајке остало дете, чиме су омогућавале успостављање овог односа, а потом и одржавале знање о том односу и свест о сродству код деце.
Једна од значајнијих друштвених последица с.п.м. јесте успостављање брачних забрана које имају снагу упоредиву с крвним сродством. Ове забране јављају се у различитим верским срединама: у исламу су правно нормиране, а у хришћанским заједницама одржавају се као обичајна и морална норма. Поред регулисања брачних односа, с.п.м. имало је и интегративну функцију унутар заједнице, будући да је могло да повезује припаднике различитих конфесија и да тако превазилази верске и социјалне границе.
Савремена истраживања указују на нове изазове у тумачењу ове институције у контексту биомедицинских пракси. Посебно је у фокусу однос између исламског концепта с.п.м. и савремених банака хуманог млека, у којима анонимност донаторки и мешање млека онемогућавају праћење сродничких веза. Ови процеси показују да с.п.м. није искључиво традиционална или историјска појава, него и релевантан фактор у савременим правним и медицинским контекстима, чиме ова институција задржава своју аналитичку актуелност.
Литература: Bogišić, Valtazar. 1874. Zbornik sadašnjih pravnih običaja u Južnih Slovena. Zagreb: Tisak dioničke tiskare; Đorđević, Tihomir. 1939. Beleške o našoj narodnoj poeziji. Beograd: Državna štamparija Kralјevine Jugoslavije; Filipović, Milenko. 1963. ,,Srodstvo po mleku kod Južnih Slovena“. Etnološki pregled 5. Beograd. 33–65; Pavković Nikola. 1962. Društvene i običajno-pravne ustanove. GZM, Etnologija XVII, Sarajevo. 117–139; Pišev, Marko. 2010. Ispravnim putem kroz oblast greha: islam, bioetika i nove reproduktivne tehnologije. Etnoantropološki problemi, 5(3): 133–163; Rakić, Radomir. 1991. „Terminologija srodstva u Srba.“ Etnoantropološki problemi, Monografije 13. Beograd; Trebješanin, Žarko. 1991. Predstava o detetu u srpskoj kulturi. Beograd: Srpska književna zadruga; Zarić, Tamara. 2021. „Banke humanog mleka i srodstvo po mleku u islamu – problemi i perspektive.“ Antropologija 2(2): 15–41.
Емилија Карталија
