Благовести, празник (25. март/7. април), прославља догађај када се Aрхангел Гаврило јавио Богородици и обзнанио јој да ће зачети и родити Исуса Христа. Сматра се да се овом вешћу Aрхангела остварило старозаветно пророчанство о доласку Спаситеља и да је њоме почела историја Новог завета и хришћанског спасења. Овај догађај у Библији је записан само у Јеванђељу по Луки (Лк 1, 26–38). Поред библијске основе у Јеванђељу по Луки (1, 26–38), детаљнија и исцрпнија сведочанства о овом празнику налазимо и у апокрифном извору, Јаковљевом протојеванђељу из II века.
У Православној цркви Б. се убрајају у 12 великих празника. Ово је и један од најважнијих празника у народном календару православних Словена. За дан Б. везани су многи обреди дочекивања пролећа. Обележава се као дан „отварања земље“, буђења природе из сна, долетања птица итд.
Подаци о установљењу овог празника у источној цркви прилично су позни и обавијени тамом. Сматра се да је постојало постепено обликовање празника од краја IV до половине V века, али сигурна сведочанства о њему потичу тек из VI–VII века. У IV веку света Јелена је у Назарету подигла базилику на месту где се према предању налазила кућа у којој су се догодиле Б. Око овог храма развило се поштовање према Богородици и догађају благовештењу, али оно није имало форму празника установљеног у календару и вероватно је било ограничено само на тај град. Касније, са почетка V века, постоје показатељи да се сличан празник повезује са празновањем Рођења Христовог, али се и даље не може са сигурношћу тврдити да се ради о празнику Б. У вези са тим је и податак да празник није увек слављен 25. марта, већ 18. децембра, односно непосредно пре Божића. Дуже времена (до XI века) празник је у појединим заједницама слављен чак на оба датума, док коначно није свугде прихваћен обичај да се слави 25. марта.
Према мишљењу савремених теолога празновање Б. 25. марта утврђено је крајем VI и почетком VII века, а сматра се да су постојала три стадијума у формирању празника: ранохришћанско поштовање Богородице и догађаја из њеног живота (па према томе и догађаја Благовести), установљавање 25. марта као дана зачећа Господњег, девет месеци пре 25. децембра, датума који је током IV века одређен као дан Христовог рођења, и на крају, коначно установљење и распрострањивање празника крајем VI и почетком VII века.
Хришћанско празновање Б. има претежно црквени карактер, а у народу је у данашње време, само у врло редукованом облику и тек понегде, задржано нешто од садржаја њиховог светковања. Нека насеља су узела овај празник за одржавање својих литија или заветина, нарочито у Лепеници и Ресави, али и у јужном Банату и око Tимока. У старијој етнографској литератури, налазимо да је у прошлости било више обичаја везаних за овај празник. Наводи се да су цркву овога дана одлазиле највише жене које су хтеле да добију пород. У Лесковачкој Морави су сматрали да је добро ако се деци пробуше уши на Б. Такође, на Б. је одржаван ведри и живописни народни обичај ранило. Противно убеђењу да до Ускрса није упутно веселити се, ранило је врло весело празновано. Ранило би почињало обично у поноћ или праскозорје девојачком песмом, а завршавало се у општем весељу и раздраганости понекад у цик зоре. Постоје пoдаци да се овај обичај о Б. у неким крајевима одржао се све до данас. На пример, у Војводини (Фрушка гора, јужни Банат), где се називао и букара, и источној Србији (Неготинска крајина, Црна река, Понишавље, Алексиначко Поморавље), где је дуже и боље очуван. Било је уобичајено да се ватра на ранилу или букара прескаче. То је чињено ради здравља, али и да људе, како се веровало, не би те године уједале змије. Благовести припадају пролећном циклусу празника, па су обичаји тога дана везани за буђење природе (инсеката, гмизаваца, пацова итд) као и за пољопривредне радове (калемљење воћа, садњу итд). С тога су у народу Б. важиле и као дан који се светкује због змија, па је овог дана било забрањено помињање њиховог имена, јер се веровало да се овога дана буде из зимског сна.
По народном схватању, зима траје до Б., а понекад може и на тај сам дан да изненади, о чему има изрека: „Благовести приповести, сикиру ми нађи“ – што значи, да је некада на овај дан пао снег и затрпао секиру у дворишту, и зато док Б. не прођу, људи се боје зиме, па и ко има стоке штеди сено, јер се зимоморни дани око Б. зову бaбини козлићи. У разноврсним веровањима се као посебно занимљиво издваја оно, углавном свуда познато, које казује да се ноћу уочи Б. може видети да гори ватра на оним местима где се налази закопано какво благо.
Забележено је и да у неким селима у Срему на Б. девојке устају рано у зору пре изласка сунца и истерују пацове и сву другу „жгадију“ из куће и дворишта, и то тако што за ту сврху одсеку грану липовог дрвета и њоме чисте кућу у двориште све до излазних врата на улицу. Чистећи липовом граном девојка броји уназад и изговара магијске речи: „Од 20–19 нека нема ни један“. Бројеве од 20 и текст изговара све до броја 1, чиме завршава чишћење, избацујући почишћено ђубре кроз дворишна врата на улицу, верујући да је тако почистила све пацове и „жгадију“ из куће. Магијско извођење пацова из дворишта данас је већ заборављено.
Записано је и да у појединим крајевима на Б. ујутру, деца пребаце преко прага неколико живих угљенова па једно од њих изговори: „Преко прага пређо, ама преко жара не мого“. Док, на пример, Поповом пољу на Б. нико не иде у башту, нити се доноси ишта зелено у кућу, да се не би змије окупљале, у Лесковачкој Морави је обичај да се управо на Б. ради по баштама.
Познато је да се у околини Бољевца жене на Б. нису чешљале – да их лети змије не „пецају“, нити су се тог дана правили нови опанци, да не би њима преко лета нагазили змију.
По Боки жене су на Б. износиле јаја свилених буба на кућни праг, држећи их ту око сат, да их сунце огреје и оживи.
Литература: Босић, Мила. 1996. Годишњи обичаји Срба у Војводини, 229–231. Нови Сад: Музеј Војводине; Кулишић, Шпиро, Петар Ж. Петровић & Никола Пантелић (ур.). 1998. Српски митолошки речник, 2. доп. изд, 36–37. Београд: Етнографски институт САНУ; Толстој, Светлана & Љубинко Раденковић (ур.). 2011. Словенска митологија. Енциклопедијски речник, 27–29. Београд: Zepter Book World; Мирковић, Лазар. 1961. Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника православне источне цркве, 45. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве; Недељковић, Миле. 1990. Годишњи обичаји у Срба, 28–29. Београд: Вук Караџић; Недељковић, Миле. 1995. Календар српских народних обичаја и веровања за просту 1995, 158–159. Ваљево: Ваљевац; Стефановић-Бановић, Милеса. 2015. Беседе, слова и поуке на Благовести у преводу и преради Гаврила Стефановића Венцловића, докторска дисертација. Београд: Филолошки факултет; Φίλιας, Γεώργιος Ν. 2008. Οἱ Θεομητορικὲς ἑορτὲς στὴ λατρεία τῆς Ἐκκλησίας, Γρηγόρη, 98–99. Атина.
Милеса Стефановић Бановић
