КАФАНА
КАФАНА#, угоститељски локал у којем се служе пиће и храна, место социјализације, доколице и разоноде, уједно је и друштвена установа, јавна социопросторна микротворевина полифункционалног карактера. Сродни локали к. у нас су и крчма (механа), бифе, ресторан и кафић (кафе). Конзумација кафе се од 16. в. ширила Европом (најпре у Османској држави), и популарност тог напитка довела је до масовног отварања локала који су је служили. У 17. и 18. в. к. имају и непривредни значај – оне су постале простори окупљања, друштвености, информисања па и политичке акције (толико да су у више наврата оне биле забрањиване у Енглеској, Француској и Турској), чиме се к. може означити и као друштвена институција, а по некима и један од првих јавних простора критичког дискурса у новом веку. Са замахом модернизацијских процеса у Западној и Средњој Европи од краја 18. в. јавнополитичка функција к. је слабила, но одржала се она социјална и комуникацијска. Тако су к. под различитим називима у различитим европским земљама (и оне у којима се не служи само кафа) (п)остале тзв. трећа места, простори друштвености одвојени и од домена рада и од породичне и стамбене сфере, а који су истодобно и комуникациони и простори окупљања. Тако се прошлост к. може посматрати и као „носталгично путовање ка местима где је присност и познанство повезано са шољом кафе или чашом пива“.
До добијања аутономије у оквиру Османског царства, к. су у Србији постојале само у варошима у којима су радили и караван-сараји, ханови и бећарске одаје где су одседале младе занатлије и калфе на усавршавању. Тихомир Ђорђевић наводи да у почетку владавине кнеза Милоша по селима није било ни крчми ни механа – постепено, почеле су се отварати механе поред друмова, као свратиште путницима, и по селима крчме ради збора сеоскога (у 20. в. су и по селима механе и крчме почеле да се често зову кафанама). Пред крај Милошеве владавине било је у целој Србији око 1.200 механа (укључујући и к. у варошима). Како Драгољуб Б. Ђорђевић потцртава, у том периоду никао је огроман број кафана, а тај тренд биће очит и доцније – тако Феликс Каниц наводи да је крајем 19. в. у Ужицу на 6.215 становника радило чак 132 кафеџија. Од половине 19. в. се правило јасно разликовање између механе и к. – у механи се могло добити пиће са храном а гдегод и преноћиште, и оне су могле радити у вароши, на селу или на друму, док је к. могла радити само у граду, што ју је учинило једном од главних институција урбаног живота. Бранислав Нушић сматрао је да су „наше кафане пре рата биле једини израз нашег јавног живота“.
Иако оријенталног порекла, у облику како познајемо к. у Србији у 20. в. она је попримила и карактеристике европских к. – након прве трећине 19. в. „и у кафане је почела продирати западњачка култура“. Осим угоститељских садржаја (мобилијар, нове врсте пића и хране, забавне и друге активности), унапредиле су се и функције к. – осим простор друштвености, доколице, информисања и трговачке активности, оне су постале и места културног, новинарског и политичког живота. Скоро искључиво мушки простор окупљања, к. су биле и (перципиране као) место порока, локали у којима се трошио (и губио) зарађени доходак, простори доколичарења, алкохолизма, коцкања и проституције. Многоструке и супротстављене одлике к. као централног, а у многим срединама у Србији крајем 19. и у 20. в. и јединог трећег места, кафану су учиниле и својеврсним симболом, позитивно или негативно фетишизираном друштвеном институцијом. Оне су биле и тема уметничке, медијске и академске интерпретације, што је обухватало и опште раширен ритуални и фолклорни аспект боравка у њима (наздрављање, куцање и разбијање чаша, кафанска музика, и др.).
Од свог настанка динамична и мултифункционална институција, к. и у савремено доба у Србији доживљава трансформације, а од половине 20. в. добија и конкуренцију у виду сличних локала (бифе, кафић, разне врсте клубова итд.). Иако се чини као врло локална социјална институција, и данас се кроз к. прожимају домаћи, али и транснационални културни токови који све више одређују искуство боравка у њима, њихов облик и бројност. Од краја 20. в. приметан је тренд трансформације (и именске и садржинске) к. у ресторане у многим градовима, и њихова угоститељска и гастрономска специјализација. Глобализација, туристификација, потрошачки животни стил и диверсификација угоститељске понуде, смањују број к. какве су биле карактеристичне за 20. в. У најрецентније доба пак, често у садејству са (комерцијализованом) носталгизацијом и туристичким импулсима, спорадично се ревитализују поједине к. у којима се одржава (или рекреира) искуство кафанског боравка или „духа“, било ради задовољавања и даље постојеће потребе за локалном друштвеношћу и разонодом, било у циљу стварања домаћег угоститељског „бренда“ за „нелокалне“ госте.
Литература: Đorđević, Dragoljub B. 2011. Kazuj krčmo Džerimo. Periferijska kafana i okolo nje. Beograd: Službeni glasnik; Đorđević, Dragoljub B. (ur.) 2012. Kafanologija. Beograd: Službeni glasnik; Kovačević, Ivan. 1984. „Tri elementa kafanskog folklora. Dizanje, kucanje i razbijanje čaša.“ Glasnik Etnografskog instituta SANU 33: 79–84; Krstić, Dejan. 2016. „Kulturni koreni srpske kafane.“ Kultura 151: 88–118; Ože, Mark. 2005. Prilog antropologiji savremenih svetova. Beograd: Bebilioteka XX vek – Knjižara Krug; Stojanović, Dubravka. 2008. Kaldrma i asfalt: urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890–1914. Beograd: Udruženje za društvenu istoriju; Toskić, Jelena, Bojana Bogdanović. 2007. Kahve-hana. Sirogojno: Muzej na otvorenom „Staro selo“; Vujović, Sreten. 2010. „Fenomen kafane i modernizacija.“ Teme 34/3: 867–891; Zukin, Sharon. 1995. The Cultures of Cities. Oxford – Malden: Blackwell.
Срђан Радовић
