КОСМОЛОГИЈА
КОСМОЛОГИЈА (грч. kosmos – свет, logia – знање, учење), проучавање свемира, наука о универзуму. Термин се односи на представе о космосу које обухватају савремене научне теорије и концепције, као и космогонијске митове, предања и наративе.
У старогрчком реч кόσμος имала је широко значење: ред, уређивање или сређивање, леп поредак затим „свет или универзум као уређен систем или поредак, хармонија или хармонични систем“. У складу с последњим одређењем к. је теорија о свемиру као уређеној целини и законима који њоме управљају. Хомер је изведенице из речи космос користио у значењу „довођење армије у ред и њено равнање у јединицама“. Политичка употреба речи која указује на поредак проналази се код Херодота, Тукидида, Демокрита и Аристотела. Прва двојица користе је да би описали настанак државе, а друга двојица да би одредили њене типове. Пресократовски филозофи су реч космос користили да би описали свет у најширим размерама, а нарочито сфере као хармонично регулисане међуодносе на небеском своду. Код Платона и стоика, космос је означавао „лепо“ и „украс“. Филозофија напомиње да је к. део метафизике који се бави идејом света у тоталитету свих појава у времену и простору. У тесној је вези са концептом космогоније, као теоријом о стварању васељене.
Универзум (universus, од unus и versus – свеукупност) латинска је реч која одговара старогрчком космос, мада би била ближа речи panta у значењу све. Римљани су значење речи космос померили ка значењу речи mundus, односно свет. Космос, схваћен као поредак, има позитивне конотације похвале и дивљења. Померање значења речи космос према семантици речи свет, подразумева да се к. не бави само далеким универзумом, већ да и живот на Земљи третира као његов интегрални део.
Велики речник астрономије одређује к. као проучавање структуре и еволуције свемира. Предмет посматрачке к. јесу физичка својства универзума, његов хемијски састав, густина и брзина ширења, као и распоред галаксија и галакстичких јата. Установљена својства к. објашњава примењујући познате законе физике и астрофизике. Она спаја низ природних наука, пре свега астрономију, хемију и математику, у настојању да универзум разуме као јединствену целину.
Дански историчар науке Хелге Краг (Helge Kragh) истиче да термин к. у суштини значи рационално или научно разумевање свемира, а да је иницијално конотирао поредак, регуларно понашање и лепоту. У основи к. стоји амбиција да се структура свемира опише на рационалан начин и да се створи одређена врста космографије. Космогонија пак подразумева дословно проучавање настанка универзума. Савремена к. обухвата космогонију и космографију, иако се та два термина прилично ретко користе у научном дискурсу. Термин к. ретко је употребљаван у научном контексту све до 20. в. Током 19. в. успостављена је разлика између к. и космогоније. Прва се односи на теорије које се баве структуром и еволуцијом свемира након његовог настанка, док је космогонија посвећена искључиво теоријама које се баве његовим постанком. Кроз 20. в. долази до фаворизовања термина к. и лаганог запостављања концепта космогоније као архаичног или термина који је ближи митологији и религији.
Историја к. описује начине на које су филозофи и научници проучавали универзум. Од античке филозофије до почетка 21. в., од најранијих религијских концепција о кретању небеских тела до псеудонаучних и псеудорелигијских интерпретација виших димензија теорија струна и квантне механике. Научна к. се развија тек стотинак последњих година, без обзира на миленијумско наслеђе. Тек од Ајнштајна и трансформације поимања времена и простора, могуће је говорити о савременим космолошким концепцијама.
У средишту савремене к. налазе се Општа теорија релативности и квантна физика. Прва омогућава стварање математичких модела којима се описује однос простор–време и материјалног садржаја свемира у најширим размерама. Квантна физика јој омогућава да се бави формама изузетно малих димензија. Све космолошке теорије у себи садрже космолошки принцип, који каже да универзум изгледа исто из свих тачака посматрања. Теорија великог праска, као и њене модификације, поткрепљена је бројним посматрањима, а у току је низ експеримената који раде на додатним потврдама.
Литература: Campion, Nicholas. 2012. Astrology and Cosmology in the World’s Religions. New York and London: New York University Press; Encyclopedia of Social and Cultural Anthropology 2010, ed. Alan Barnard, Jonathan Spencer. London and New York: Routledge; Fengren, Gary B. 2000. The History of Science and Religion on the Western Tradition: An Encyclopedia. New York: Garland Publishing INC; Kragh, Helge. S. 2007. Conceptions of Cosmos – From Myths to the Accelerating Universe: A History of Cosmology. Oxford-New York: Oxford University Press; Leeming, David A. 2010. Creation Myths of the World: An Encyclopedia. Santa Barbara: ABC-CLIO, LLC; Ridpat, Jan. 2007. Veliki rečnik astronomije. Beograd: Dereta.
Милан Томашевић
