КУКАВИЦА
Кукавица (Cuculus canorus) је шумска птица која припада породици Cuculidae. Она у словенској митологији спада у нечисте и злослутне птице. За њену боју везани су и придеви сиња или црна, те због тога она представља лош знак, као и због веровања да у њој обитава душа упокојеног. Њена основна злослутна предсказивачка тема је смрт.
У готово свим легендама о настанку кукавице, ова птица има женску симболику. Сматра се да је пореклом удовица или сестра која је тужила за братом, па ју је он проклео и претворио је у птицу. У Србији се понегде верује и да су кукавице – сестре кнеза Лазара.
За кукавицу се везују различите врсте предсказања, а углавном се сва тичу лоших најава по човека. Она тако предсказује човекову глад, болест, смрт, девојци – неудају, лош род за сејача, а домаћици – укварено сирће и др. Кукавица, како се верује код Источних Словена, може предсказати и време нечије смрти, обично онога ко је за то и пита. Поред ових предсказања, код скоро свих Словена, па тако и код Срба, сматра се да кукавица свакако предсказује смрт газде на чију кућу слети, или неког укућанина.
Такође се код Словена сматра да кукавица може да „превари“ или „омрси“ човека, и то на дан када се први пут у години зачује, уколико човек пре тога ништа није јео, а то бива најчешће на Ђурђевдан. Овом приликом се извршавају одређени обреди, како човека не би прогањала гуја или га јуриле змије и инсекти током целе године. Један пример са терена из Метохије јасно показује последице „кукавичје преваре“: Кукавица те превари – није добро. Не дај боже, за ову годину кад те превари кукавица. Некоме се прођи, некоме се деси тако – кукаш ону годину (Милорадовић, 2010: 65). Ипак, кад год се зачује кукавица, сматра се да је то лош знак јер њено оглашавање звучи као нарицање.
Код свих Словена је важно доба године када кукавица кука, а када се зачује први пут, онда се примењује обред у коме се она „дави“ јечмом. И код Срба значајну улогу има доба године када се кукавица први пут чује, па је тако Вук Караџић у Српском рјечнику из 1818. године записао следеће веровање: Кад кукавица изиђе рано те кука по црној шуми, онда кажу да ће бити зло (оне године) за ајдуке; али кад кукавица кука по зеленој шуми, онда су ајдуци весели (Српски рјечник, 1969: кукавица).
Придеви који иду уз кукавицу су разноврсни, а мотивисани су њеном бојом и начином оглашавања. Тако се у српским народним говорима срећу и придеви сива, сиња и обична, а због ових придева, када се кукавицом метафорички именује људско биће, оно се описује као особа коју је снашла нека несрећа, која је ожалошћена, која изазива жаљење, несрећница, јадница, невољница (…) плашљивац, страшљивац, слабић(…) уопште особа која заслужује презир, бедник, ништарија, нитков, мизерија (РСЈ 2011, кукавица).
Кукавица постоји и као топоним – име за планину у Србији која се налази недалеко, северозападно од Владичиног Хана.
За кукавицу и њену женску симболику, као и смртни исход код Срба, везане су следеће клетве: Кукавице да ти кукају по кућуту!Црна му кукавица на кући закукала! Кукавице да му кукају на комин!
У српским народним говорима постоје и фразеологизми у којима је кукавица централна лексема: закукати / кукати као сиња кукавица – ’плакати’ (горко заплакати или ридати), закукаће (завиће) му сиња кукавица (на кући) – ’десиће му/јој се нешто лоше’.
Литература: Гура, Александар. 2005. Симболика животиња у словенској народној традицији. Београд: БРИМО, ЛОГОС, „Глобосино“-АЛЕКСАНДРИЈА; Ђаповић, Ласта. 2009. Смрт и оностраност у клетвама. Посебна издања, Књига 66, Београд: Етнографски институт САНУ; Ђорђевић, Р. Тихомир (уред.). 1909. „Обичаји народа српскога“, књига II. „Српски народни обичаји из среза Бољевачког“. Скупио их и описао Саветије М. Грбић учитељ. Српски етнографски зборник, књига XIV; Ђорђевић, Р. Тихомир и Веселин Чајкановић (уред.). 1925. „Живот и обичаји народни“ књига 14. „Различита грађа за народни живот и обичаје“. Српски етнографски зборник, књига тридесет друга; Ђорђевић, Р. Тихомир. 1958. „Природа у веровању и предању нашега народа“, II књига. Српски етнографски зборник, књига LXXII; Милорадовић, Софија. 2010. „Крсте носим, Бога молим...“. Зборник радова са пројекта „Истраживања српског језика на Косову и Метохији“, Књига 1 (2008): 64–66; Оташевић, Ђорђе. 2012. Фразеолошки речник српског језика, Нови сад: Прометеј; РСЈ 2011. Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска; Речник српскохрватског књижевног и народног језика. 1959– . Књига 1–18, Београд: Српска академија наука и уметности; СМ 2001. Словенска митологија. Енциклопедијски речник. 2001. Светлана М. Толстој и Љубинко Раденковић (ред.). Beograd: ZEPTER BOOK WORLD; СМР 1998. Српски митолошки речник, Друго допуњено издање. 1998. Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић и Н. Пантелић. Београд: Етнографски институт САНУ, Интерпринт; Српски рјечник 1969. Српски рјечник (1818). Дела Вука Караџића. др Павле Ивић (прир.). Београд: Просвета.
Нина Аксић
