КАДИОНИЦА
КАДИОНИЦА (кадило, кадилница, грч. θυμιατηρια – θυμιατήρι(ον)), посуда која служи за паљење тамјана, чијим димом се кâде људи, предмети и простори.
Употребљавале су је древне цивилизације, а и данас се користи у многим религијама: таоизму, будизму, хиндуизму, хришћанству, посебно источном итд.
Најчешће се срећу два типа к., један за црквену и други за кућну употребу. Црквена к. се састоји из два дела, спојена са три ланчића, који се на једном месту, хватаљци, спајају ради лакшег држања и кађења храма, присутних верника или посвећених светих предмета. Доњи део к. је у виду дубоког тањирића у који се ставља усијано угљевље, брикети (мали округли комади угља ликалита), на које се полаже тамјан. Горњи део је перфорирани поклопац, који пропушта дим и мирис тамјана. Може бити и предмет уметничке израде, када се к. прави од бронзе, сребра или злата, док су оне за кућну употребу обично једноставније, израђене од керамике или метала.
Тамјан је ароматична смола дрвета Boswellia sacra, које потиче са Арапског полуострва (Оман, Јемен) и Рога Африке (Сомалија). Назив води порекло од грч. θυω– θύω (тио) = жртвовати, јер се употребљавао за приношење бескрвних жртава.
Тамјан је и дезинфекционо средство, а користи се и у ароматерапији, козметици и масажи. У Индији се њиме лечи артритис, помаже при зацељивању рана и штити од патогених организама.
У јудео-хришћанској традицији, тамјан се помиње још у Старом завету, где се говори о његовој припреми и коришћењу у богослужбене сврхе. У Соломоновом храму постојао је златни кадиони олтар, на којем се тамјан палио сваког дана. Због своје реткости био је скупоцен, о чему говори и хришћанско предање о три мудраца, који новорођеног Христа дарују златом, смирном и тамјаном.
Кађење је радња у којој се тамјан пали у кадионици, а затим његов дим и мирис распростиру по храму или домаћинству. Симболичко значење кађења је уздизање молитви Богу као пријатан мирис душе, попут подизања дима тамјана и ширења његовог мириса. Сматра се спољашњом рефлексијом онога што се у душама верника догађа за време молитве. Кађење има улогу и у хришћанском настојању да се Бог слави свим чулима, па тако иконе комуницирају са чулом вида, појање са чулом слуха, причешће са чулом укуса, а кађење са чулом мириса.
У првим годинама Цркве, хришћани су избегавали кађење јер је оно било обележје других религија, посебно многобожачких. У време гоњења, присиљавани су да приносе тамјан многобожачким идолима. Ово устручавање се изгубило касније, са престанком гоњења хришћана, а кађење је добило важно место у хришћанским обредима.
Теолошку основу за употребу тамјана у хришћанству нуди Стари завет: „Јер од истока сунчанога до запада велико ће бити име моје међу народима, и на сваком ће се мјесту приносити кâд имену мојему и чист дар…“ (Мал. 1, 11). У Новом завету се такође говори о тамјану као жртви Богу: „И други анђео дође, и стаде пред жртвеником држећи кадионицу златну, и бијаше му дано много тамјана да принесе са молитвама свих светих на златни жртвеник пред пријестолом. И узнесе се дим од тамјана са молитвама светих из руке анђелове пред Бога“ (Отк. 8, 3–4).
Литература: Вукчевић, Горан. 2023. „Тамјан и кађење“. Света Гора инфо. http://svetagora.info/%D1%82%D0%B0%D0%BC%D1%98%D0%B0%D0%BD-%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B5/ (приступљено: 10. 9. 2023); Зечевић, Срећко. 2023. „Употреба тамјана у Православној цркви“. Епархија Шумадијска. https://eparhija.com/blog/upotreba-tamjana (приступљено 10. 9. 2023); Ивковић, Зорица. 1998. „Кадионице и њихове ликовне представе у средњовековној Србији“, Рашка баштина 3. Краљево: Завод за заштиту споменика културе: 103–116; Илић, Оливера. 2006. „Ранохришћански import на територији северног Илирика у периоду од IV до почетка VII века“. Археологија и природне науке (2). Београд: Центар за нове технологије – Археолошки институт Београд: 47–54; Стошић, Љиљана. 2006. Речник црквених појмова. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства; Фундулис, Јоанис. 2004. Литургика 1: Увод у свето богослужење. Прев: Коста Симић. Краљево; Чајкановић, Веселин. 1985. Речних српских народних веровања о биљкама. Београд: Српска књижевна задруга.
Милеса Стефановић Бановић
