КРСТ
КРСТ (лат. crux – крст, мука, јад, несрећа, пропаст), један од најстаријих симбола у светској митологији, састоји се од две дужи које се секу најчешће под правим углом. Основни је симбол хришћанства, који симболизује страдање и распеће Исуса Христа, његово васкрсење и коначну победу над смрћу.
У хришћанском богословљу к. представља не само тренутак распећа већ и целокупан Христов живот и страдање за опроштај људских грехова: „Он гријехе наше сам изнесе на тијелу својем на дрво, да за гријехе умремо, и за правду живимо, јер се његовом раном исцијелисте“ (1. Петр. 2:24). У IV в., проналаском Часнога крста, он постаје највиши симбол хришћанства.
У прехришћанској народној култури среће се к. са главицом на горњем краку, к. са рукавима, к. крст са младим месецом, к. са тродираним ужетом изнад њега итд. Симбол к. који се среће на стећцима представља покојника. Уколико их је више, они представљају заслужне покојникове претке. У хришћанској традицији постоји више типова к.: „те-крст“ (у облику слова Т), „крст Св. Андреја“ (у облику слова Х), „латински“ (равнокраки, са продуженим усправним краком), „грчки“ (једнакокраки, понекад са проширеним крајевима), грузијски крст (попречних крака повијених на доле), који се назива и „крст Св. Нине“. У српском фолклору постоји и „народни“ к., који се разликује од хришћанског („часног“) и имао је паганско значење, представљајући човеколико божанство раширених руку – „соху“. Код Јужних Словена преовлађује грчки крст на ускршњим јајима, обредним хлебовима, над вратима кућа, док се на гробовима, преслицама и орнаментици среће и латински. Основа хришћанских храмова често је у облику к. Он се налази на најистакнутијим местима спољашњости и унутрашњости цркве, како би верницима стално био пред очима: на врху купола, вратима, врховима иконостаса. У олтару се налази на престолу (престони крст), уз који обично стоји и више мањих, ручних крстова. Њима свештеници благосиљају вернике или их износе ради целивања. Сви предмети и одећа који се користе на литургији украшени су крстовима. Хришћани се током молитве „осењују знаком к.“ – крсте се, чинећи знак крста десном руком на телу. У традицији православне цркве покрет се изводи одозго наниже и здесна налево са спојена три прста, у римокатоличкој традицији одозго наниже и слева надесно, отвореном шаком. Ова пракса потиче од првих хришћана, који су к., у било ком облику, приписивали духовну и заштитну моћ, а присуство к. сматрали присуством самога Христа. Осим на богослужењу, верници се крсте и приликом личних молитви и обреда, на почетку и на крају дана, што уједно симболизује почетак и крај животног пута. Крсти се и када се напушта дом, креће на пут, започиње неки посао итд. Знаком к. осењују се, ради благослова, и други људи, животиње, просторије и предмети. Као један од основних елемената погребних обреда, к. се поставља на гробове као знак васкрсења и вере у вечни живот. У народној традицији к. штити од демонских сила, урока и болести. Сматра се да к. плаши натприродна бића (ђавола, вампира, русалку), као и животиње које доносе несрећу (вука и зеца). Стога се к. носи и као амајлија, око врата, руке, у коси, пришива се у капу или одећу. У домаћинству к. штити укућане, а у селу све становнике. Носи се у обредним поворкама, као што је она за призив кише. О већим празницима био је обичај да се у стабло старог храста записа урезује к. На Богојављење се к. потапа у воду, симболизујући Христово крштење у реци Јордан. Чест је обичај да се организује такмичење у пливању до богојављенског к. На Ђурђевдан постоји обичај да се хода селом унакрст, понекад призивајући кишу (литија). Приликом обреда освећења славског жита и колача, он се сече унакрст (крсна слава, славски колач). Постоји обичај да се тесто за хлеб, пошто се замеси, закрсти прављењем знака к. оштрицом шаке. Крст је урезиван са доње стране погаче, пре него што она почне да се сече. На Метохији се, да би хлеб добро нарастао, правио к. од теста на вратима. Понегде се урезивао са доње стране црепуље. Чест је мотив народне орнаментике на текстилу, где има и заштитну и естетску улогу. Неки аутори сматрају да овај утицај на народну ношњу потиче од раскошне орнаментике црквених одежди. Верује се да се заштитна снага к. крста појачава уколико је у њега уметнут комадић дрвета Часног крста. По предању, Стефан Немања је носио такав к. крст и њему приписивао све своје успехе.
У српском народу постоји веровање да је Христос разапет на липовом дрвету, па су се к. најчешће правили од липовине, одакле потиче узвик „Крсте липови!“ Мотив к. присутан је и у другим узвицима, попут: „Тако ми крста часнога!“, „Тако на часни крст не пљувао!“ Неке од народних пословица и изрека о крсту су: „Крст на се, а прасе преда се“, „Крсте носити а Бога молити, много је“, „Лијева рука крста нема“, „Нема крста до три прста“, „Бежи као ђаво од крста“, „Ђаво бјежи од крста на ведрини, а кад грми иде пода њ, а вјештице бјеже вавјек“.
Литература: Brija, Jovan. 1997. „Krst“. U: Rečnik pravoslavne teologije, 113–114. Beograd; Vražinovski, Tanas, prir. 2002. „Krst“. U: Rečnik na narodnata mitologija na Makedoncite. 238–239. Skopje: Matica makedonska; Đorđević, Tihomir R. 1985. Zle oči u verovanju Južnih Slovena. Beograd: Prosveta, 94, 242–245; Kulišić, Špiro, Petar Ž. Petrović & Nikola Pantelić, prir. 1998. „Krst“. U: Srpski mitološki rečnik, 264–271. Beograd: Etnografski institut SANU – Interprint; Ljušić, Radoš, prir. 2008. „Krst“. U: Enciklopedija srpskog naroda. Beograd: Zavod za udžbenike; Stošić, Ljilјana. 2006. „Krst“. U: Rečnik crkvenih pojmova, 91–92. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; Tolstoj, Svetlana M & Ljubinko Radenković, prir. 2001. „Krst“. U: Slovenska mitologija. Enciklopedijski rečnik, 306–308. Beograd: Zepter Book World.
Милеса Стефановић Бановић
