КОНЂА
КОНЂА (којнга, којњга, коњга), врста женског оглавља, такође дрвени предмет (касније прављена и од лима) који захвата као обруч главу око потиљка и темена. Све до почетка 20. в. била је саставни део народне ношње удатих жена, стављана при удаји, ношена до смрти. Указивала је на брачни статус, а њена украшеност на материјални положај жене. По својим карактеристикама к. се разликовала у односу на историјско раздобље и географску распрострањеност. Најчешће се правила тако што се сирова липова кора или танка липова дашчица (ољуштак) савије у круг тако да спољашна страна коре дође унутра, а крајеви се увежу концем. Женске капе сличне к. су туњга (Барања), џега (Срему и Левач). По Милану Ђ. Милићевићу к. је распрострањена у Србији од Мачве до Пожаревца и по целој Шумадији, али се разликују по величини и облику: може бити доста висока, равнотањираста (насеља око Београда), висока округласта (Посавина), шиљатовисока итд. У ранијем периоду к. су биле високе. Средином 19. в., у Посавини ближе Београду, биле су такве да је изгледало као да жене имају велики рог на врху главе. У Подунављу, од Београда до Гроцке и Авале, к. је била мала, нагнута с потиљка на само теме главе. Шумадијска к. је била као лопатица, касније нижа. У Кумодражу су око к. са спољашне стране стављали два прутића један изнад другог, па их увезивали уз кору предивом (концем од кудеље). У Рушњу је к. увијана са доње стране тканином, да не би жуљала главу. Од к. се спуштају две узице зване подбрадњик (старији назив) или кумош (новији назив) и везују се испод врата чиме се к. фиксира на глави. Кумош се понекад стављао и преко к. као једна узица. У Рушњу се кумош стављао преко главе, а к. се закопча за њега на предњој страни. На предњу страну к. се понегде стављало неколико новчића. У Врчину се к. састојала од луба, обода и подбрадника – кумоша. Луб је котур од липове коре, широк 4 цм, пречника 8 цм. Обод је скоро кружан, пречника 14–15 цм, направљен од оструганих „пасикових“ прутића (дрво слично дреновини), сложених у паралелне кругове око липовог луба. Ти прутићи били су спојени и испреплетани кудељним концем. Ова к. личила је на мали шешир без дна. У ваљевском крају невесте су на дан венчања стављале к. У Средњем Потисју млада се на свадби разликовала од осталих званица по к. У Мачви и Поцерини на пунђу се стављала к. која се качила иглама кроз малу повезачу. Овде се к. правила тако што се узму 2-3 прутића од жестовине, савију у круг пречника 10–12 цм. Око круга се омота влакно од неопреденог лана („живице“), а поврх тога се омота пртена тканина и зашије. Део к. који се ставља под пунђу ужи је од њеног остатка. Свекрве су невестама куповале к. од сиромашних жена. Уколико је нека млада имала „крш косу“, тј. бујну косу која није могла да стане у к., одсецали су јој косу да би могла да носи к. Украшавана је на различите начине, посебно за свадбу: на к. су стављани ланчићи, новчићи, венчићи од цвећа, игле „трепетљике“ са алком са правоугаоним листићима од сребра који су треперили при сваком покрету главе итд.
До Првог светског рата удате жене су свакодневно носиле к., чак и ноћу. По народном веровању жена не сме да меси хлеб без к. и прстена. Од балканских ратова (1912–1913) мајке чији су синови погинули у знак жалости су скидале к., а тако и друге жене у кући. Та пракса је настављена и током Првог светског рата када су многе мајке изгубиле синове и скинуле к., а уз њих и рођаке погинулих. Тако су се к. 1930-их могле видети само код појединих старијих жена. Средином 1950-их у селима се могла пронаћи тек понека старија жена која је носила к. Стављале су испод мараме увијен танак прут у облику к., да се не би рекло да су без ње. Неке жене су чувале к. да их са њом сахране.
Лексема је сачувана у сложеници оштроконђа („оштар“ и „конђа“) – погрдан назив за срдиту, злу жену.
Литература: Čiplić, Bogdan. 1930. „O ženidbi i udadbi u Srednjem Potisju“, GEM V; Karadžić, Vuk St. 1935. „Konđa“, Srpski rječnik istumačen njemačkijem i latinskijem riječima, Beograd: Štamparija kraljevine Jugoslavije; Milićević, M. 1894. Život Srba seljaka, SEZb 1, Beograd: Srpska kraljevska akademija; Radović, Bosiljka. 1953. „Ženska narodna nošnja u Mačvi i Pocerini“, GEM XVI, 7–47; Vlahović, Mitar S. 1930. „Ženska nošnja u beogradskoj posavini“, GEM V, 41–82; Vujić, Vukosava N. 1930. „O valjevskoj narodnoj nošnji“, GEM V, 83–92; Vlahović, Mitar S. 1953. „Ženska nošnja u okolini Beograda od sredine 19 veka do danas.“ GEM XVI, 48–82.
Гордана Благојевић
