КЕМЗА (КЕНЗА)
Митолошко биће, које је по својој основној функцији да дави људе блиско воденом духу (в. водењак), а постоје и индиције да се ради о некој врсти модалитета караконџуле (в. караконџула), иако је у односу на ово двоје замишљано на другачији, специфичан начин. Савски бродари у околини Шапца су кeмзом називали диморфну човеколику неман са змијским репом. Њиме је заплитала човека и давила га, претходно намамивши купаче у вирове, где је, у кружном кретању воде, неман обавијала жртве својим репом.
У појединим крајевима, ово биће је поистовећивано са ђаволом – рецимо, у околини Крушевца овакво биће је називано анђама, што је један од назива за ђавола –, док су у Алексиначкој Морави забележене клетве „Однеја те кендза!“ и израз „Тера га кендза“ (каже се за оног који ради нешто што не би требало), из којих се види блискост овог бића са ђаволом. Ове клетве имају своју паралелу у бугарској клетви „Да го земе канзо!”, ’да га носи ђаво’. У прилог овоме говоре такође локални називи за ђавола, забележени на територији Бугарске, као што су: кандзо, канзо, кандзил, кандзъл, кензо.
Иако етимологија речи кенза није поуздано позната, онаби могла бити у вези са цинцарским називом за караконџулу (кара-кондза) и другим варијантама назива за исто биће, као што су кара-конджол и кара-кандзол. Поменути називи су вероватно позајмице из грчког, где се јавља назив καλλικαντζαρος, настао од турског kamconcolos. У појединим крајевима караконџула је поистовећивана са водењаком, чија је основна функција да дави људе, што додатно упућује на сличност кензом. Ова веза се потврђује и обичајем забележеним у Ђевђелији, Македонија, да се за Божић меси колач који се звао караконџул, који је био змијоликог облика; њега би испеченог качили у димњак да ту виси све до Водица (Крстовдан).
Веровања у огромну водену змију која дави људе такође су забележена у Црној Гори и у Македонији. У околини Дорјанског језера, народ је веровао да у језеру живи змијурина са великом косматом главом са малим роговима; очи су јој биле испупчене „као две јабуке“ и сијале су се као усијано гвожђе. У околини Скадарског језера, народ је причао како је некада у језеру живео џиновски блавор, пљоснате главе, изузетне снаге и дужине до преко пет метара. Такав блавор (такође називан и блор, блаор, блавуша, блаворуша, блавур) могао је лако да задави човека, али и говече. Причало се да, када опази човека у чамцу, дигне главу изнад воде, звизне и устреми се право на њега.
Тешко је рећи да ли су представе о описаним змијоликим неманима на неки даљи начин повезане са митовима о Ахелоју, грчком богу реке Ахелој, који је по својој вољи могао да се претвори у змију или у бика. Знатно је извеснија веза која се уочава између њих и опште распрострањених веровања у але настањене по извесним језерима, што указује на типолошку повезаност ових митолошких представа.
Литература: Зечевић, Слободан. 1968–1969. „Митска бића народних веровања североисточне Србије“, Гласник Етнографског музеја у Београду 31–32, 327–362; „Водењак“ у Зечевић, Слободан. 1981.Митска бића српских предања, Београд: Вук Караџић-Етнографски музеј; Кулишић, Шпиро. Петровић Ж., Петар, Пантелић, Никола. 1998. Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ, Интерпринт; Раденковић, Љубинко. 2000. „Митолошки становници вода – водењак“, Даница 8, 310–316; Раденковић, Љ. 2001. „Караконџула“ у Словенска митологија – енциклопедијски речник. Редактори: Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, Београд: ZEPTER BOOK WORLD; Раденковић, Љ. 2013. „Водени дух – водењак. Словенске паралеле“, Aquatica. Посебна издања САНУ: Балканолошки институт – књ. 122, Београд: Балканолошки институт САНУ, 161–172; Тројановић, Сима. 1934. „Змије и друге немани водене по народним причама“, Српски етнографски зборник 50. Расправе и грађа, књ. 1, 242–244.
Ђорђина Трубарац Матић
