КЛИСА И ПАЛЕ
Играње клиса и пале познато је у селима западне Србије у бројним варијантама и са много назива (играти клиса, рупоклиса, вириз и сл.). Ова чобанска игра играна је и у северној Метохији (кл’исање, пл’иске). Назив, између осталог, зависи и од начина игре, од тога да ли се клис баца из руке, са кочића, из рупе. Начешће је бацање са кочића. Играју је углавном мушкарци, али и старија мушка деца.
За игру је потребан кочић пободен у земљу (коба, коњ, мета, кобила), клис, тј. дрво дуго до двадесетак центиметара, зарезано са обе стране, мотка дуга метар до метар и по (пала, машка, мачуга, палија). Игру могу играти два играча, а уколико их је више, деле се у две групе (што је био најчешћи начин). Удаљеност између група нејчешће је до тридесет метара. Која ће група прва бацати обично се одређивало помођу ознака на клису. На једном његовом крају урезанa је ознака ’1’, а на другом знак ’+’. Група која одабере крај клиса са ознаком ’1’ прва баца. При бацању стане се крај кобе. Клис се може поставити на њу па са ње бацати, или се бацати из руке. Играчи прве групе бацају клис (бију), а играчи друге повраћају. Ако га поврате близу кобе до дужине једне пале, групе мењају места и улоге. Ако је растојање веће, играчи прве групе одбацују клис, и тада се броји колико су одбацили. Растојање се мери палама. Једна пала има вредност једног коња, тј. бода (негде је и десет пала један коњ). Најчешће се играло до педесет, сто или двеста коња. Догађало се да играчи друге групе ухвате клис „голом руком“ или погоде кобу. У том случају првој групи погоре сви коњи и групе мењају места.
Група која прва сакупи договорени број поена мора да потврди победу. Уз кобу се прислони једна пала и кроз тај троугао (који сачињавају тло, коба и пала) победници треба да пробаце клис. Могу да покушају три или пет пута. Ако им ово не пође за руком, нису потврдили победу, што значи да нису поштено играли.
Литература: Милета Букумирић, Речник говора северне Метохије, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2012: Оливера Васић, Народне игре и забаве у титовоужичком крају, Београд: САНУ – Етнографски институт САНУ, 1990; Илија Пухаћ, Капање, древна народна игра, Бања Лука: Глас српски, 2000; Српски дијалектолошки зборник LI, 2004.
Напомена: У изради одреднице коришћена је и грађа прикупљена у истраживањима која су обављана од 1968. до 2012. године. Ова истраживања везана су и за пројекте Етнографског музеја (ужички крај, Пештерско-сјеничка висораван, од 1979. до 1983. године), Етнографског института САНУ (ужички крај), Радио Београда (Пештерско-сјеничка висораван, од 1980. до 1982. године). Теренска истраживања Подриња (општине Лозница, Крупањ, Љубовија, Зворник и Братунац) обављана су од 1979. до 1984. године.
Оливера Васић, Нина Аксић
