КОЛО НАОПАКО
Коло наопако или жалостиво коло представља игру у којој се учесници држе за руке плешући у отвореном или затвореном кругу. Игра се у супротном смеру у односу на сва остала кола. Плесање с десна у лево представља кретање са симболичке „стране живота“ ка симболичкој „страни смрти“ и у том смислу ово коло има посебно место у посмртним ритуалима и култу мртвих. Његова ритуална функција може се тумачити као подршка покојницима који напуштају свет живих да стигну у онострано.
Обичај плесања овог кола је архаичан, али се спомиње чак и 70-их година XX века, а среће се у погребном обреду, задушницама или празницима који се доводе у везу са култом мртвих. Занимљив је податак да је ова врста плеса постојала и за време Другог светског рата, када се играло око мртвих команданта или њихових гробова. Везује се за култ мртвих и посмртну ритуалну традицију Србије и Босне, а забележено је на стећцима, као и у народној поезији (Женидба Милића Барјактара и Смрт Иван Капетана).
У селима пештарско-сјеничке висоравни и у ужичком крају у двадесетом веку се са жалостивим колом доводи у везу ритуал тужбе који је подразумевао окруживање и тужење. Тужба се изводила око гроба, након чега се излазило у сабор, одмах поред гробља. У ужичком крају тужба се изводила око постављене софре, и тамо се тужило око жалостивог кола. Овај кружни плес постепено се губио, а заменило га је кружно корачање око покојника или око цркве у споменутом смеру. Данас трагове овог плеса можемо препознати приликом изјављивања саучешћа у капелама када се врши опход у смеру у коме се некада играло жалостиво коло.
Коло наопако и његови трагови препознатљиви су и у игри названој ситан танц,забележеноју југозападној Србији, а постоји и претпоставка да је некада овај плес извођен окруживањем покојника или неког предмета који му је припадао. Ситан танц игра се у почетку као отворено или као затворено коло, али кључан моменат је промена смера, тј. извртање кола које га доводи у везу са смрћу и ритуалима који су мртвима посвећени.
Што се тиче изврнутог кола, оно је у култу мртвих повезано са некадашњим ритуалима плодности које је хришћанска црква интегрисала у божићне и ускршње покладе, очувавши опште празнике мртвих тј. задушнице. Забележено је да се ово коло играло поред гробаља, чак и по целу ноћ (југозападна Србија). У складу са веровањима да управо у току ових празника демони и душе мртвих лутају, може се претпоставити да је ово коло имало и апотропејску функцију (јер окруживање према Курту Саксу увек подразумева и освајање моћи), а вероватно и функцију да осим заштите од душа мртвих, обезбеди и њихову подршку неопходну за плодност и изобиље земље и људи.
Литература: Тихомир Ђорђевић, Српске народне игре, СЕЗб IX, Београд 1907; Слободан Зечевић, Игренашег посмртног ритуала, у Рад XI-ог конгреса савеза фолклориста Југославије у Новом Винодолском 1964, Загреб 1966; Оливера Васић, „Прилог проучавању игара уз посмртни ритуал“ Гласник Етнографског музеја, књ. 50, Београд 1986, 223–235; Curt Sachs, Histoire de la dance, Paris 1938.
Лада Стевановић
