КЊИЖЕВНИ ЗАОКРЕТ
КЊИЖЕВНИ ЗАОКРЕТ oзначава постструктуралистички епистемолошки рез у антропологији, инспирисан је језичким заокретом и подразумева да књижевни процеси утичу на начине регистровања културних феномена и да је етнографија облик писања са сопственим правилима и ефектима који имају друштвене, политичке и етичке последице.
На к.з. у антропологији први је 1978. указао Едвин Арденер (Edvin Ardener), да би 1985. установио да су раније парадигме модернистичке антропологије – функционализам и структурализам изгубиле легитимитет и да су нестале јасне дистинкције између посматрача и посматраног, истраживача и информанта, идеје „примитивизма“ и етнографских репрезентација проучаваних друштава, што ће довести до дискредитовања антрополошког теренског рада и стварања текстова који ће бити само коментари других текстова. У антропологији долази до појаве мноштва струја, попут интерпретативног приступа, текстуално, рефлексивно и критички оријентисаних приступа, к.з., деконструкционистичко-семиотичког заокрета или постмодернизма, постмодерне/нове етнографије/антропологије. Под утицајем к.з. етнографско писање и сам текст постају доминантна тема и предмет критичког преиспитивања. Предмет анализе постају текстуалне конструкције и репрезентације, реторичка средства и деконструкција њихове имплицитне филозофске, историјске и политичке основе. Заговарају се нови начини текстуализације, нпр. дијалошки, наместо традиционалног монолошког. Као постмодернистичка епистемолошка критика и идеја нове етнографије, к.з. се јавља релативно касно у односу на друге хуманистичке дисциплине, које су у оквиру постмодернистичке херменеутике изнова читале и тумачиле старе текстове. Осим когнитивног антрополога Стивена Тајлера (Stephen A. Tyler), који је позитивно писао о постмодерној етнографији, већина антрополога је имала отпор. Роберт Пул (Robert Pool) сматрао је да су критичари постмодерне етнографије погрешно користили израз постмодернизам и да је оно шо су означили као постмодернизам у антропологији био високи модернизам – критика реализма, нерепрезентационизам, критика језика, аутореференцијалност, метајезички коментар. Америчка нова етнографија се ослања на мноштво перспектива, попут историјске етнографије, културне поетике, културне критике, анализе имплицитног знања и свакодневне праксе, критике хегемонистичких структура осећања, семиотике егзотичних светова и фантастичних простора итд. Генерација америчких заговорника нове етнографије укинула је опозицију између теорије и етнографије, тако што је настојала да формулише правила и методе етнографије и њене репрезентацијске моделе, што је у фокус ставило антрополошко писање. Америчка постмодерна антропологија успоставила је везу са књижевним проучавањима посредством француског поструктурализма, тако да је књижевни заокрет у антропологији схваћен као наставак књижевнотеоријског структурализма, који је најавио Ролан Барт (Roland Barthes) у есеју „Од науке до књижевности“. Постмодернисти попут Маркуса (George Marcus), Буна (James A. Boon) и Клифорда (James Clifford) посветили су пажњу реторичким, естетичким и поетичким аспектима антрополошког и етнографског писања. Док се раније сматрало да је недолично писати о личном аспекту теренског рада и разним проблемима канонизованог „посматрања с учествовањем“, сада долази до продора ауторефлексивности у теренском раду. Шездесетих се појављује етнографски поджанр – ауторефлексивни теренски извештај, након објављивања дневника Малиновског (Bronisław Malinowski), што је био скандалозан догађај у историји дисциплине, јер је пољуљао равнотежу између субјективног и објективног у етнографском истраживању. Израз постмодерна етнографија се доводи у везу са кругом антрополога Универзитета Рајс у Тексасу, попут Џорџа Маркуса и Мајкла Фишера (Michael Fischer), као и са експерименталним етнографијама аутора попут Пола Рабинова (Paul Rabinow) и проучавањима етнографске текстуалне праксе, тј. метаетнографије. Маркус и Фишер објављују књигу Антропологија као културна критика. Експериментални тренутак у хуманистичким наукама и приређују зборник Писање културе: поетика и политика етнографије (1986). Покренут је и часопис Културна антропологија (Cultural Anthropology) који је уређивао Маркус. Они су решење за кризу репрезентације видели у истицању рефлексивности у етнографској анализи и у критици културе. Зборник радова Писање културе (Writing Culture) сматра се кључним делом постмодернизма у антропологији. Доминантне теме су разматрање књижевних метода у антрополошком дискурсу и испитивање односа моћи у истраживачком процесу и текстуалној пракси етнографије, те преиспитивање доминантног концепта културе и заговарање дијалошких метода под утицајем Бахтина (Михаил Бахтин), Гадамера (Hans-Georg Gadamer) и Хабермаса (Jürgen Habermas). Постмодерна антропологија је произашла и из критичког писања о западним дискурсима, попут Саидове (Edward Said) критике оријентализма, репрезентацијског креирања и постварења Другог. Ово је схваћено и као криза реализма, одустајање од сваке тежње као објективности, те као крај антропологије као науке. Постмодернисти пак сматрају да је посматрање етнографије као жанра, који има одређена ограничења, начин да се отклони збрка настала поистовећивањем књижевног и епистемолошког реализма, при чему свест о стилу, реторици и дијалектици у стварању антрополошких текстова води писању са више реализма. Они информанте сматрају коауторима, а етнографа записивачем и архивистом, те посматрачем који интерпретира.
Дело Клифорда Герца (Clifford Geertz) од посебног је значаја за к.з. Иако je он указивао на опасности разумевања антропологије као књижевног штива, почетком 1980-их сматрали су га постмодернистом због интерпретативног приступа и наглашеног културног релативизма. Герц је био заговорник литерарног (херменеутичког) приступа у антрополошким истраживањима културних пракси и оснивач правца интерпретативне антропологије. Његова књига Тумачење културе (The Interpretation of Culture) (1973) представља важну прекретницу у антропологији 20. в. Полазећи од Веберовог (Max Weber) става да људска бића живе унутар мреже значења, која називају културом, Герц етнографију види као специфичан начин записивања културе, посредством „густог описа“. У Писању културе (Writing Culture) (1986), он објашњава да стилске технике и наративне инстанце у антрополошким текстовима служе да отелотворе односе моћи и интересе. Постављањем у први план кризе културне репрезентативности, настале под утицајем постколонијалне књижевне теорије и политике расних и родних разлика, он указује на потребу редефинисања поетике етнографског писања. Герц антрополога одређује као писца, који развија антрополошку праксу писања о значењима других, као и наших сопствених културних и симболичких светова, а антропологију као креативну естетско-имагинативну интерпретацију онога што други чине. Одлучујући утицај у Герцовом раду имали су и ставови Пола Рикера (Paul Ricоеur) да хуманистички научници културу могу интерпретирати као текст, користећи се методама херменеутике. У оквиру интерпретативне антропологије, Герц је развио терминологију проучавања културе: густ опис, епистеме, етос, језичке игре, троп, искуство, дискурзивна формација, хетероглосија. Залагао се за семиотички концепт културе и за антропологију као упоредно проучавање културâ и анализе протока симбола, истичући да су постмодернисти отишли предалеко у свом страху од западног есенцијализма, док су антрополози опседнути идејом да су средишња методолошка питања у вези са могућностима сазнања – легитимизацијом емпатије, увидом, поверљивошћу извештаја о туђим мишљењима и осећањима и онтолошким статусом културе. Интерпретативисти истичу значај Герцовог подстицања књижевне свести у антропологији, али му замерају да није теоријски развио разлику између фикционалности као својства сваког, па и антрополошког писања и тумачења нечег стварног, и стварања фиктивних (измишљених) светова у књижевној фикцији. Постмодернистичка становишта и к.з. доносе корисне увиде о антрополошком тексту, али превише доследна примена, као што је Герц истакао, доводи у питање могућност културног поређења и превођења, јер ако се антропологија посматра са претераним фокусом на текст, реторику, ауторски ауторитет и односе моћи, то води у „епистемолошку и моралну хипохондрију“, а постколонијална критика дискурса, учитавајући свемоћ западне културе постаје друго лице социоцентризма.
У Србији је, под утицајем к.з. настао читав низ дела, која у већој или мањој мери следе различите оријентације и методолошке поступке америчке нове антропологије. Покренута је и едиција зборника Нова српска антропологија у издању Одељења за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, у сарадњи са часописима Етноантрополошки проблеми и Антропологија, који ће презентовати нове истраживачке правце у Србији, започете средином 1970-их.
Литература: Ardener, Edwin. 1978. „Some Outstanding Problems in the Analysis of Events.“ The Yearbook of Symbolic Anthropology I, ed. Erik Schwimmer, London: Hurst – Montreal: McGill-Queen's University Press; Ardener, Edwin. 1985. „Social Anthropology and the Decline of Modernism.“ In Reason and Morality, ed. Joanna Overing, 47–70. London: Tavistock; Bart, Rolan. 1979. Književnost, mitologija, semiologija. Beograd: Nolit; Bošković, Aleksandar. 2002. “Clifford Geertz: Writing and Interpretation”. Sociologija XLIV (1): 41–55; Clifford, James. 1986. „Introduction: Partial Thruts.“ In Writing Culture, 1–26; Clifford, James and George E. Marcus (eds.) 1986. Writing Culture: The Poetics and Politics of Ethnography. Berkeley: University of California Press; Gorunović, Gordana.2010. „Književni zaokret i etnografsko pisanje u američkoj kulturnoj antropologiji“. Antropologija 10/2 , 65–96; Geertz, Clifford. 1988. Works and Lives: The Anthropologist as Author. Stanford: Stanford University Press; Gerc, Kliford. 1998. „Podroban opis: ka interpretativnoj teoriji kulture.“ Tumačenje kultura, 1, 9–46. Beograd: Biblioteka XX vek; Gerc, Kliford. 2010. Antropolog kao pisac. Beograd: Biblioteka XX vek; Ивановић, Зорица. 2005. „Teren antropologije i terensko istraživanje pre i posle kritike reprezentacije. Etnologija i antropologija: stanje i perspektive. Beograd: Etnografski institut SANU,123–141; Kovačević, Ivan. 2007. „Deset antiteza jednom postizmu u antropologiji“. Antropologija savremenosti, ur. Saša Nedeljković, 24–35. Beograd: Srpski genealoški centar; Marcus, George E. 1980. “Rhetoric and the Ethnographic Genre in Anthropological Research“. Current Anthropology 21 (4): 507–510; Marcus, George E. and Dick Kushman. 1982. „Ethnographies as Texts.“ An аnual Review of Anthropology 11: 25–69;Marcus, George E. i Michael M. J. Fischer. 2003. Antropologija kao kritika kulture: eksperimentalni trenutak u humanističkim znanostima. Zagreb: Naklada Breza; Milenković, Miloš. 2007. Istorija postmoderne antropologije: Teorija etnоgrafije, Beograd: Srpski genealoški centar; Milenković, Miloš. 2007. Istorija postmoderne antropologije: Posle postmodernizma. Beograd: Srpski genealoški centar.
Ивана Башић
