КАФИЋ
КАФИЋ (кафе), угоститељски локал која служи пиће, а некад и храну, те простор потрошње, окупљања и друштвености. Кафићу сродне институције су кафана (кавана) и бистро (бифе), а у балканском простору такође и чајџиница и крчма (механа, биртија).
Порекло појма кафе и његове деминутивне и данас раширеније изведенице к. је медитеранско и западноевропско, пошто сродна институција идентичног назива (café, caffè) постоји у Италији, Француској, Шпанији и Португалу, а већина угоститељских објеката сличне намене широм Европе (Kaffeehaus, coffehouse и др.) свој назив изводи од напитка који се редовно служи у њима – кафе, која се справља од зрна биљке истог назива (арап. qахwа). Историјске трајекторије конзумације кафе у Европи биле су условљене трговином (у Венецији кафа се 1570. помиње под називом caveé) и освајањима: верује се да је угоститељски објекат у којем се служила кафа у Београду отворен већ годину дана по турском освајању (1522), а масовно конзумирање кафе и оснивање ускоро бројних и иконичних бечких кафана отпочиње након друге опсаде Беча када је од поражених османских трупа заплењен велики товар кафе. Café култура се широм Европе у модерном добу развијала сличним путањама, и преко локала који нису нужно били препознатљиви по служењу самог напитка, но чији су називи и даље били повезани са кафом (тако су кафане у Србији и суседним земљама у 19. и 20. в. биле подједнако, ако не и више асоциране са конзумирањем алкохола). Без обзира на врсту пића или хране коју су највише служили, овакви локали су били простори окупљања и социјализације (до 20. в. већином, а понекад искључиво мушкараца) – социолошка „трећа места“. Анри Лефевр (Henri Lefebvre) café види као место сусрета које спаја људе према одређеним афинитетима и стимулативно језгро социјалног живота, одвојено од породичне и пословне сфере; овакви локали представљају просторе одређене „као нешто што се налази 'другде' у односу на окружење према којем је успостављена дистанца (град, породица, посао)“. Најпознатије треће место овакве врсте у Србији и окружењу у 19. и 20. в. била је кафана, док к. као њој својеврсна конкуренција на социокултурну позорницу ступа у другој половини прошлога столећа.
У облику какав најчешће познајемо данас (угоститељски објекти примарно у урбаним срединама који превасходно служе пиће окупљајући госте различитих генерација оба пола) к. се у Србији појављују седамдесетих година 20. в. Од сличних угоститељских објеката разликовали су се по томе што су служили и еспресо кафу (често по угледу на италијанске и локале у другим западним земљама), што су их отварали тзв. приватници (предузетници тада познати као мали угоститељи, понекад повратници из иностранства), те тиме што су највише привлачили млађе госте оба пола. За прве к. у Београду сматрају се локали Златни папагај у Јакшићевој (који више не ради) и Галерија у Делијској улици (и даље у функцији са оригиналним називом), и од осамдесетих година 20. в. слични ће се објекти великом брзином отварати у скоро свим градовима Србије. Иновације у културалном смислу које су увели к. у односу на друге угоститељске локале (ентеријерни и музички амбијент који је асоцирао на западне земље, равноправно присуство и социјализација гостију оба пола и доминантно присуство млађих гостију), учиниће их врло популарнима. Данас у урбаним и мешовитим насељима у Србији к. представљају најчешћа комерцијална трећа места и просторе окупљања у којима бораве гости скоро свих генерација оба пола у различита доба дана и ноћи. Општа раширеност к. у 21. в. у Србији указује да они и надаље имају велики социјални значај и представљају најчешће треће место за забаву и социјализацију (преузевши примат и многе социјалне функције од кафане). Иако представљају интегрални сегмент општераширене потрошачке културе, к. омогућавају и попуњавање доколице, унутар- и интергенерацијску интеграцију, простор за окупљање пријатељских и вршњачких скупина и сл. У најновије доба, јављају се и конкурентска трећа места која су потрошачког карактера још у већој мери, попут трговачких центара и кладионица.
Литература: Dušković, Vesna. 1984. „Kafići kao mesto društvenog okupljanja u gradu.“ Etnološke sveske 5: 39–44. Đorđević, Dragoljub B. (ur.). 2012. Kafanologija. Beograd: Službeni glasnik. Kostić, Cvetko. 1982. Grad i vreme. Beograd: Vuk Karadžić. Lefebvre, Henri. 1991. Critique of Everyday Life. Vol. 1. London – New York: Verso. Ože, Mark. 2005. Prilog antropologiji savremenih svetova. Beograd: Bebilioteka XX vek – Knjižara Krug. Radović, Srđan. 2023. „Pešaci i pešačke ulice u Beogradu: antropološki osvrt na prostor, mobilnost i ugostiteljstvo u centru grada.“ Glasnik Etnografskog instituta SANU 71/2: 77–95. Zukin, Sharon. 1995. The Cultures of Cities. Oxford – Malden: Blackwell.
Срђан Радовић
