КАРАНТИН
КАРАНТИН, (ит. quarantena, фр. quarantaine – време од четрдесет дана) превентивна изолација људи, животиња и добара за које се сматра да су били изложени инфективном обољењу, зарад спречавања ширења болести. Назив се истовремено односи на епидемиолошку меру и на локацију на којој се врши изолација. Прописано трајање изолације од четрдесет дана заснива се на референцама на број четрдесет (ит. quaranta) које се јављају у Старом и Новом завету (40 дана и 40 ноћи потопа у Постању; 40 дана које је Мојсије провео на Синају пре добијања 10 заповести; 40 дана Христовог искушења, итд).
Пракса к. се понајвише доводи у везу са северним италијанским градовима, посебно Венецијом: када се куга појавила током 14. века у источном Средоземљу, затворена је лука, па су бродови и посада морали да проведу тридесет, а касније четрдесет дана у изолацији на оближњем острву Свети Марко. Историчари медицине бивше Југославије су тврдили да практиковање к. почиње 1377. год., када су Дубровчани селективно задржавали бродове који су долазили из заражених подручја на острву Мркан и у Цавтату, док су са осталима слободно трговали. У Србији се к. или контумац (нем. Kontumaz) појављује почетком 18. века када је северни део земље био под влашћу Аустроугарске (отуда и немачки назив). Како је велики део Отоманског царства био захваћен епидемијом куге, књаз Милош је по савету лекара успоставио мреже к. на граничним прелазима са Турском царевином, од којих су се неки налазили на територији данашњег Земуна и острва Форконтумац надомак Панчева.
Практиковање к. се сматра једним од најстаријих начина контролисања епидемија. У недостатку медицинског разумевања механизама куге, к. је успостављен као одговарајућа мера против те болести, тј. као први облик институционализованог јавног здравља. Епидемије куге су поставиле стандарде према којима су третиране и касније епидемије других инфективних болести попут великих богиња, шпанског грипа или колере, а који су се одржали до данас. У сврху к. су служили лазарети (названи по Светом Лазару) који су грађени на изолованим местима попут острва надомак приморских италијанских градова нарочито погођених епидемијама. Смртност у лазаретима је била изузетно висока, те је одвођење оболелих у њих практично сматрано смртном пресудом. Својом строгошћу, к. је изазивао страх, противљење, нереде, прикривање случајева оболевања. Погађао је друштво и међуљудске односе, будући да људи нису имали могућност да прописно ожале и сахране своје ближње. Регулације куге су имале значајне друштвено-политичке импликације. Оне су означиле уплив државне моћи у сфере људског живота које раније нису биле објекат политичког ауторитета. Према М. Фукоу, појава куге представља подручје ауторитативног грабљења моћи, укидање грађанских слобода, тј. дисциплинарни пројекат. Облици државне контроле приликом појаве куге подразумевали су затварање и поделе градских области, забране напуштања подручја под претњом смрћу, ауторитативни надзор, полицијске патроле које су осигуравале грађанску послушност и ауторитет магистрата, који су имали увид у активности сваког појединца и комплетну контролу над медицинским третманима.
Успостављање к. и сличних мера које подразумевају ограничавање кретања, одувек је сматрано контроверзним, имајући у виду да овакве стратегије угрожавају грађанске слободе, те подстичу политичке, етичке и социјалне расправе. Многобројни либерални мислиоци приметили су како је пандемија вируса ковид 19 послужила да оправда и легитимизује мере контроле и регулације грађана, незамисливе у демократском друштву. К. спроведен током 2020. године, изазвао је незадовољство и међу грађанима Србије, који су га сматрали функционално непримереним циљу који се желео постићи њиме. Спроведен као мера смањења учесталости и потпуне обуставе физичког контакта међу људима, у Србији је к. присилио људе на останак код куће путем полицијских часова. Власти Србије правдале су своју одлуку бројкама оболелих и преминулих, док су лекари истицали да је једини делотворни начин борбе против вируса онемогућавање његовог преношења са човека на човека. Упркос противљењу, већина грађана Србије се придржавала мера.
У још живом сећању многих грађана Србије је к. спроведен почетком 1970-тих, када се Југославијом проширила епидемија вариоле вере. Југословенске власти су, упознате са светском ситуацијом, одредиле посебне објекте за смештај оболелих – у Београду је то био планинарски дом „Чарапићев брест“ под Авалом. Упркос разрађеним плановима за спречавање уношења болести, у марту 1972. год. болест се појавила у земљи. Накнадним организовањем вишеструких к., бригом о зараженима и заједници, масовном вакцинацијом, рестрикцијама и ограничењима путовања у инфицирана подручја, забранама јавних окупљања и сл. југословенске власти су успеле да зауставе ширење заразе која је представљала претњу за читав европски континент. Године 1982. снимљен је домаћи филм Вариола вера, чији наратив се делимично ослања на историјске податке и личности, а који елементима драме и хорора приближава публици застрашујуће околности тадашње, болешћу погођене Југославије.
Литература: Foucault, Michel. 1991. Discipline and Punish: The Birth of Prison. New York: Vintage Books; Mandić, Marina. 2019. „Između stvarnog i zamišljenog: infektivna oboljenja u kinematografiji na primeru filma Variola Vera“. Etnoantropološki problemi 14 (2): 487– 505; Mandić, Marina. 2021. „Zamišljanje epidemije: Antropološka analiza predstava o zaraznim bolestima u popularnoj kulturi na primeru filmova o zombijima.“ Doktorska disertacija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu; Mandić, Marina i Vesna Trifunović. 2023. „Poslednji među zdravima: karantin kao kritika u dva apokaliptična narativa popularne kulture.“ Glasnik Etnografskog instituta SANU 71(3): 159–178; Pišev, Marko, Mladen Stajić i Bojan Žikić. 2020. „Nova društvena i kulturna normalnost i kovid-19 u Srbiji od februara do maja 2020. godine.“ Etnoantropološki problemi 15 (4): 949–978; Radovanović, Zoran. 2017. Variola vera: Virus, epidemija, ljudi. Smederevo: Heliks; Snowden, Frank M. 2019. Epidemics and Society: From the Black Death to the Present. Yale University Press: New Haven and London.
Марина Мандић
