КАИША И ПРСТЕНА
Играње каиша и прстена било је познато у готово свим деловима Србије, а посебно је било популарно у западној Србији. Играју мушкарци на поселу. Број играча није ограничен, а потребни су прстен и каиш. Играчи поседају на под, клупу, или уз зид. Један почиње игру носећи прстен и каиш и прилазећи сваком играчу додирујући му шаке које су склопљене на коленима. У нечију шаку ће спустити прстен, пазећи да остали не примете. Тада се обраћа неком од играча и пита где је прстен, а питани одговара: Нит је прстен код мене, нити у мог друга. После тога неко изговори: Код Пере је! (на пример). Прозвани играч отвара шаке и ако прстен није код њега, добије само једну шибу, ударац каишем, и тражење се наставља. Играч код кога се нађе прстен добија два јака ударца каишем и преузима улогу онога ко крије прстен. Онај ко крије и тражи прстен не изговара име играча код кога је прстен.
Данас се ова игра, као и већина старих друштвених игара, скоро потпуно изгубила.
Литература: Оливера Васић, Народне игре и забаве у титовоужичком крају, Београд: САНУ – Етнографски институт САНУ, 1990.
Напомена: У изради одреднице коришћена је и грађа прикупљена у истраживањима која су обављана од 1968. до 2012. године. Ова истраживања везана су и за пројекте Етнографског музеја (ужички крај, Пештерско-сјеничка висораван, од 1979. до 1983. године), Етнографског института САНУ (ужички крај), Радио Београда (Пештерско-сјеничка висораван, од 1980. до 1982. године). Теренска истраживања Подриња (општине Лозница, Крупањ, Љубовија, Зворник и Братунац) обављана су од 1979. до 1984. године.
Оливера Васић, Нина Аксић
