БОЖИЋ (25. децембар / 7. јануар), хришћански празник који се прославља као дан Христовог рођења. Б. је празник породице, љубави, радости и заједништва. У народној традицији празнује се као један од највећих, најсадржајнијих и најзначајних празника у години. Један је од неколико празника у календарској години који се празнује три дана. Сваки од празничних дана има препознатљиву обичајно-обредну праксу која се обавља ради добробити породичне заједнице. Први дан празника је најсвечанији и обичајно најсадржајнији, а све радње које се обављају од значаја су за здравље, срећу и напредак породице и њених чланова. Најважнији обредни поступци првог дана празника подразумевали су: узимање неначете воде, припрему чеснице, одлазак у цркву на службу, дочек полаженика, припрему божићног ручка, окупљање породице у време ручка. Обичаји који се обављају на први дан Б. представљају скуп традицијом утврђених „обавеза“ породице и њених чланова да би се обезбедио напредак куће у свему чему се током године појединци посвете.
У прослављању Б., једног од најважнијих породичних празника, садрже се вредности од значаја за породицу, појединца али и за друштво у целини. Опште је веровање да празник треба провести опуштено у радости и задовољству. Други дан Б. посвећен је међусобном посећивању оних појединаца који су од посебног значаја за породицу – посећиван је кум и удате ћерке којима се носио посебан за ту прилику припремљен обредни колач. Другог дана празника биле су уобичајене игранке и дружења младих. Трећег дана Б. износио се бадњак из куће. Бадњак је стављан на родну воћку или је одношен у виноград, слама је најчешће стављана код кокошију. У време великих празника, по правилу, било је забрањено обављање различитих послова, али је Б. у овом смислу изузетак. По народном веровању, на Б. је требало бар симболично, започети неке од домаћих послова, да би све започето било успешно завршено током године, а и да би се, ако је то неопходно, нешто ситно могло поправити или закрпити недељом и празником када се домаћи послови избегавају.
На Б. ујутру узимана је неначета вода са извора/бунара. У зависности од краја, по воду је ишао домаћин или домаћица. Место одакле се вода узима „поливано“ је мешавином жита и кукуруза уз божићну честитку. Овом водом, када се донесе у кућу, сви укућани се умивају. Домаћица је од ње одвајала део за мешење чеснице, а део је сипала у супу/чорбу коју спрема за божићни ручак. Ујутру на Б. обично домаћин полази стоку којој честита празник, а домаћица храни живину у кругу од конопца да увек буде на окупу.
За Б. се припремају посебне врсте обредних хлебова (колача). Божићни колач који се сече у време ручка првог дана припрема се на Бадњи дан. Обредни хлеб који домаћица најчешће припрема на сам дан Б. ујутру или током преподнева је чесница од пројиног или пшеничног брашна. У зависности од места у чесницу се стављају разна жита, зрна пасуља, комадићи дрвета, сламке и др. али се свуда обавезно у њу ставља новчић. Чесница је један од најважнијих божићних обредних хлебова који се ломи/дели у време божићног ручка. Негде је ломе домаћин и полаженик, негде домаћин с неким од укућана. Овај обредни колач симболизује срећу, напредак и благостање породичне заједнице. У време божићног ручка сече се и божићни колач припремљен од белог пшеничног брашна. Пожељно је да божићни колач сече домаћин куће с полажеником или неким од мушких чланова у кући.
Б. карактерише обичај посећивања куће у рано јутро или током преподнева што је заступљеније током друге половине 20. в. Особа која прва улази у кућу био је полаженик, полажајник, полазник или радован и за њега се везивао кућни напредак. Полаженик је наручиван или је могао бити намерник обично мушкарац, знатно ређе женска особа. За првог божићног госта бирао се обично неко за кога се веровало да ће донети бољитак кући – срећу и напредак. Благослов за напредак полаженик је кући и укућанима упућивао џарањем ватре на огњишту / у шпорету. Полаженик у знак захвалности на лепим жељама које је упутио породици добија поклон – нешто од одеће, хране и обавезно колач намењен полаженику – тзв. полажеников колач. Као полаженик у кућу се могла увести и нека од домаћих животиња – најчешће овца, а могао је во, свиња или петао. Полаженик је најчешће био и једини посетилац куће првог дана празника јер је Б. породични празник који се прослављао у кругу породице па друга посећивања нису благонаклоно прихватана.
На Б. се после шест недеља први пут једе мрсна храна – месо од печенице, пржене кобасице и сл. До недавне прошлости у многим местима у Србији промрсивало се печеним врапцем који се пекао у утроби печенице. По веровању, једење врапца је требало да омогући да људи целе године буду здрави, покретни и „лаки“ као врапци. Божићна трпеза треба да буде богата и да обилује различитим јелима да би година била плодна и берићетна. Пре него се започне са ручком обично домаћин куће запали божићну свећу и изговори Оченаш. Када се ручак заврши, преостала храна се није склањала већ је остајала на столу. Веровало се да се превременим уклањањем остатака хране угрожава очекивано благостање у наступајућем времену. За божићни ручак најчешће је спремана супа/чорба, сарма, салате, печење од свиње, овце, ћурке, штрудле, колачи, од пића ракија, вино и у новијем времену различити сокови. Од хране припремљене за божићни ручак највећи значај се придавао божићној печеници за чије се све делове веровало да има лековита својства (срце, бубрег, јетра, слезина, па и крв).
Један од божићних обичаја је био мирбожење. Обично у време ручка, пре ломљења чеснице, мушкарци обиђу три пута око софре, међусобно се пољубе уз речи: „Мир божји, Христос се роди!“ То је био начин да се посвађани помире и опросте међусобне увреде. „Мир божји, Христос се роди!“ био је поздрав у време божићних празника који се задржао и у садашњем времену.
Литература: Bandić, Dušan. 1991. Narodna religija Srba u 100 pojmova. Beograd: Nolit; Bosić, Mila. 1996. Godišnji običaji Srba u Vojvodini. Novi Sad: Muzej Vojvodine – Prometej; Kulišić, Špiro, Petar Ž. Petrović & Nikola Pantelić. 1970. Srpski mitološki rečnik. Beograd: Nolit; Red. Ljubinko Radenković & Svetlana Tolstoj. 2001. Slovenska mitologija: enciklopedijski rečnik termina. Zepter book world; Nedeljković, Mile. 1990. Godišnji običaji u Srba. Beograd: Vuk Karadžić.
Милина Ивановић Баришић
