ВАЈАТ
ВАЈАТ (ајат, зграда, клијет, колиба, куљерац, кућерак), вишефункционална засебна зграда у оквиру сеоског задружног домаћинства првенствено намењена ноћевању тек венчаних младих парова. У прошлости су се градили на свим подручјима које су насељавали Срби. Најстарији опис в. забележен је у путопису аустријског посланика из 1719. године: „Овде када се син ожени, па нема за њега и младу места у очевој кући, он начини кућерак за себе, али опет на очевом имању; овако раде и други синови, ако их отац има више, докле год има места на очеву имању, и сви остану код оца и живе у задрузи“. Број в. у задружном домаћинству зависио је од броја ожењених синова. Положај в. у дворишту није био строго одређен, али се водило рачуна да они вратима буду окренути ка главној кући (објекту у коме је било огњиште/ватра). Грађени су на исти начин и од истих материјала као и остале грађевине у домаћинству – најчешће од дрвета (брвана), у неким крајевима од плетера (чатме), ређе од камена (у крашким пределима). Према конструкцији корпуса објекта постоје 1) в. код којих је испуна и носећа конструкција идентична и 2) в. са испуном код којих скелет има конструктивну улогу. Друга група се даље може разврстати према начину испуне на в. са испуном: „на унизу“, „на унизу и на шашовце“, „на шашовце“. Према начину ослањања могу се груписати у три групе: 1) в. ослоњени на угаоне каменове самце, 2) в. ослоњени на тракасте темеље и 3) в. са просторијом на месту подрума. В. су најчешће градили задругари уз помоћ вештијих сељана, док је трошак за подизање зграде за младенце по правилу сносила цела кућа. Старији в. су површински били изузетно мали и најчешће су имали само по једну просторију, док су пространији в. били изузетно ретки. Од 19. века бележе се примери већих и лепше уређенијих зграда за младенце. У појединим крајевима наше земље, в. су имали трем и подрум. В. су били скромније унутрашњости у односу на главну кућу, о чему пише и Феликс Каниц средином 19. века: „Оскудније су уређене одвојене кућице, вајати, без огњишта и пећи, имају од намештаја обично само лежај за брачне парове; у сваком вајату стоји велика залиха јастука, покривача и прилично богата одећа која брижљиво виси на зиду“. У в. се некад чувала и девојачка спрема (рухо, руво), али и све оно што су ожењени/удати чланови задружне породице стицали на основу обичајне уредбе особине, односно неписаног правила да породице у задружном домаћинству могу имати и располагати сопственом (најчешће покретном) имовином. У највећем броју случајева особину су чиниле ствари поклоњене члановима задружног домаћинства или приходи стечени трговином и занатством (ређе непокретности). Задругари су њом могли сасвим слободно располагати, поклонити је, продати, заложити или дати на зајам. У неким в. држани су вино, ракија, мед, скоруп, сир и други домаћи производи. У време опште несигурности, посебно у пограничним областима које су биле изложене пљачкашким подухватима Турака Османлија, из нужде настају вајати скривнице. У њима је за складиштење жита и других драгоцености прављена посебна просторија која није била лако уочљива – у њу се могло ући само преко зида од брвана, испод кровне плохе. Иако су в. били скромне величине и опремљености, о њиховој чистоћи и уредности се посебно водило рачуна. Ове мале зграде неретко су биле окићене цвећем и воћем. Изузетно ретко, поједини делови улазних врата били су украшени изрезбареним орнаментима.
Након Другог светског рата, услед одумирања задрге и задружног начина живота, те општим напретком села у целини, в. престају да се граде. Ожењени чланови породице почињу да добијају собе у новосаграђеним објектима или се за њих граде нове, модерне куће.
Литература: Novaković, Stojan. 1965. Selo. Beograd: Srpska književna zadruga; Deroko, Aleksandar. 1968. Narodno neimarstvo 1 i 2. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti; Kanic, Feliks. 1985. Srbija, zemlja i stanovništvo I. Beograd: Srpska književna zadruga; Findrik, Ranko. 1995. Narodno neimarstvo. Sirogojno: Muzej na otvorenom „Staro selo“; Findrik, Ranko. 1998. Dinarska brvnara. Sirogojno: Muzej na otvorenom „Staro selo“; Findrik, Ranko. 1999. Vajati. Znamenje mladosti. Sirogojno: Muzej na otvorenom „Staro selo“; Kulauzov, Maša. 2009. „Pravila običajnog prava o imovini u porodičnoj zadruzi Južnih Slovena“, Zbornik radova Pravnog fakulteta 43(1): 305–315; Kuzović, Duško. 2017. „Vajats in the villages on the southern slopes of the Povlen mountain“, SYNAXA – Matica Srpska International Journal for Social Sciences, Arts and Culture: 109–130.
Бојана Богдановић
