ВРЕМЕ
У контексту народне културе може се говорити о природном и животном времену. Култура обавезно успоставља и границу између светог / сакралног и обичног / профаног времена. Разликовало се и добро и лоше време, у складу са актуелним животним потребама. Код Срба су били у оптицају различити начини рачунања времена, у складу са одговарајућим временским циклусима.
У старим српским рукописима означавање времена било је у непосредној вези са тзв. византијским рачунањем времена. Година је почињала 1. септембра (и данас се 1. септембра по јулијанском календару обележава црквена Нова година), а поред главног, септембарског датирања, код Срба је било присутно и тзв. мартовско датирање (превасходно до Душановог царства). Године су се углавном рачунале по цариградској ери, по којој је од стварања света до Христа прошло 5508 (или 5509) година. Према алтернативној, антиохијској / александријској ери, од стварања света до Христа прошло је 5500 година. Сунчани циклуси имали су 28 година, а месечеви 19 година. Био је важан и циклус од 532 године (који се добија када се помножи круг Сунца са кругом Месеца), а овај пасхални круг се у старим списима називао обход или обхожденије. Посебна пажња обраћана је на завршетке пасхалних кругова, као што је био случај 1408. године, а пре свега 1492. године, јер је, по наведеном рачунању, то била 7000. година од Постања. Те године очекивао се крај света, а када се то није десило, онда се ова година узимала као почетак тзв. „последњих времена“ (втори век).
У народним представама време је често схватано циклично (сунчани, лунарни, вегетативни, аграрни и други циклуси), а годишњи празници и ритуали су овако замишљено, кружно време додатно маркирали и сакрализовали. Главна подела се односила на четири периода великих постова и раздобља између њих (четири наизменична мрса). Друга је била подела године на зимску и летњу половину, односно, на ђурђевско и митровско полугодиште, са њиховим основним привредним и пословним делатностима. Божићни празници такође су често схватани као годишња прекретница, уз постојање специфичних представа о симболичном умирању старе и рађању нове године, оличене Божићем.
Са друге стране, обичаји животног циклуса структурисали су време појединца, пратећи његов живот од рођења, преко венчања, до смрти. Животно време је углавном следило структуру и симболику природног времена. Античка традиција о „седам узраста човекових“ живо је трајала и у средњем веку. Примера ради, у два српска рукописа из XV века налазе се списи о седам узраста човекових: младенац (до четврте године), дете / детишт (од пете до четрнаесте године), детишт / отрок (од петнаесте до двадесет друге), јуноша (од двадесет треће до четрдесет четврте), муж (од четрдесет пете до педесет шесте / педесет седме), стар (од педесет седме / педесет осме до шездесет шесте / шездесет осме), матор / старац (од шездесет седме / шездесет девете године). И списи Јована Дамаскина о човеку, познати и у старом српском преводу, говоре о томе који од четири елемента влада у којем добу живота (крв – до четрнаест година; жута жуч – до двадесет осам; црна жуч – до педесет; у четвртом добу – флегма).
У народним представама је од посебног значаја и подела времена на нивоу дана (рана зора / јутро, дан, ноћ / глуво доба). Рана зора и вече представљају гранично време у којем се додирују дан и ноћ, светло и тамно, старо и ново време. Важни временски међаши су и поноћ и подне. Као граница глувог доба обично се узима јављање првих петлова. Време између поноћи и зоре је најопасније, чему у годишњем календару одговара период некрштених дана, након Божића. У средњем веку су се посебно рачунали часови за дан, тј. од изласка сунца, и часови за ноћ, тј. од заласка сунца. У Мирослављевом јеванђељу и неким списима светог Саве часови се називају и година.
Посебно значајне временске тачке били су и летњи и зимски солстицији, покладе итд. Изузетно су поштовани најзначајнији црквени празници, при чему су Васкрс и Божић имали прворазредни значај у смислу структурисања времена. И дани у недељи, годишњи празници, свадбено време, посебно су назначени у митско-ритуалном контексту. У народном календару је сваки дан имао своје, специфично значење, које је повезано са одговарајућим народним веровањима.
Српска народна традиција је прецизно дефинисала време када се обављају различити послови, делатности, обичаји, када се прослављају празници, када се ради, а када се одмара. Наиме, тачно се знало када треба неки посао отпочети, а када га завршити, када поћи у одређени опход, када на одређеном месту ваља, а када не ваља боравити итд. Знало се време обедовања, устајања и легања, као и сетве и жетве, сађења, неговања и бербе, справљања јела и др. Различити временски међаши могли су се разликовати од краја до краја, али су активности (сејање, сађење, берба, жетва итд.) свуда биле засноване на прецизно утврђеним временским реперима.
Календарско знање, односно знање о временским структурама и циклусима, било је у тој мери повезано са свакодневицом да најчешће и није сматрано неким посебним знањем. У употреби су, као једна врста подсетника, били и рабоши-роваши, као и дрвени календари, урезани на штаповима.
За сваки дан у години везивало се особено значење, а имао је и своје име (формирано уз атрибуте бадњи, блажни, наплашити, мучни, просени, варовни, оброчити итд.). Слично је било и са недељама (нпр. Велика недеља, Сиропосна недеља, Цветна недеља, Глува недеља и сл.) и месецима. Непогрешиво и без изузетка знало се место сваког дана у оквиру годишњег циклуса и за њега је везивано тачно одређено / дефинисано понашање, као и комплекси веровања, заједно са радњама ритуалног и полуритуалног карактера. Народни називи месеци, усклађени са одговарајућим доминантним активностима / радњама везиваним за одређени период (нпр. жетвар, гумник, гроздобер итд.), сачували су се у појединим крајевима све до најновијег времена (нарочито у источној Србији). Месеци су били груписани у годишња доба. У старим српским рукописима су, осим страних, навођени и домаћи, народни / српски називи за месеце. Септембар је био рујен, октобар – листопад, новембар – груден, децембар – студени, јануар – просинац, фебруар – сечањ, март – сухи, април – брезок / брзосок, мај – травањ, јун – изок, јул – чрвен, август – зарев.
У пракси је било распрострањено и дељење године по празницима и размацима између њих. Примера ради, од Петровдана се тројиче свеци, тј. настају тројанке, јер су између ових празника по три недеље размака (Петровдан, Илиндан, Велика Госпојина, Мала Госпојина, Михољдан, Лучиндан, Аранђеловдан итд.). Овим путем српски народ је структурисао време на изванредно прецизан начин, при чему се стварао специфичан меморијски ланац изузетне сложености, информативности и лепоте. Обичајни календар користили су и народни прваци током XIX века, јер је то био најбољи начин да се избегну евентуални неспоразуми и недоумице. Тако је, примера ради, Карађорђе поручивао да се скупштина одржи о Малом Божићу, или, пак, да му градитељи дођу у Чисту недељу Великог поста итд.
Изгледа веома необично да су се Срби изванредно сналазили у наизглед веома замршеном календару, који се састоји од читавог низа семантички вишеслојних елемената. Људи су, иако већином неписмени, у највећем броју случајева тачно знали када пада и најмањи празник.
Литература: Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Миле Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Београд: Вук Караџић, 1990; Љубинко Раденковић, Народна бајања код Јужних Словена, Београд: Балканолошки институт САНУ − Просвета, 1996; Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001; Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд: Нолит, 1990.
Ивица Тодоровић, Александра Павићевић
